Lepo ja vama pričam kako sam fina jedna osobica koja ne ume da se svađa, a vi mi bre ništa ne verujete.
Aj’ sedite časkom da vam ispričam kako sam doživela katarzu. Danas joj dajem četr’es dana, red je da prisustvujete, valjda smo neka jebena familija, (WordPress-e zatvori oči sada!) pod istim krovom jedemo govna godinama.
Pre izvesnog vremena, igrom slučaja, morala sam da menjam sekretaricu dva dana. Ja sam taj posao obavljala dobrih 11 godina u ovoj firmi, i još neko vreme u bivšoj, dakle, poznato mi je sve. I da moram da lažem, i da se nasmejem strankama, i da direktoru titram jajca (Bogu fala ne bukvalno). Vazda sam imala neke direktore pune kompleksa, bilo je i ćelavih, nadrndanih, pičkopaćenika, pijandura, al’ svi su bili niski, pa sam te njihove frustracije pravdala višom nižom silom, lošom genetikom, kompleksima iz rane mladosti, šta znam više čega, al’ da su bili kompleksaši, vala jesu, svi do jednog. Al’ ovaj poslednji je na sve to još i prgav. Ne dozvoljava da mu se protivreči, misli da je samo on u pravu, voli da ima publiku dok ponižava zaposlene i obožava da kinji podređene.
Elem, za ta dva dana napičio me je samo jednom, jer nisam imala pojma koga mi je rekao da pozovem, nikad čula ni ime ni prezime. Napiči on mene tu pred kolegom kako moram sve da znam ako mislim da radim za njega (?!?). Gledam ga ja pa se mislim, ja ne radim za njega, nije on napravio ovu firmu, nego došao kao i masa direktora pre njega da se okoristi, al’ ovaj voli i ljude da kinji, ponižava, da se dere, beči, peči… Nego mi nije bio dan za svađu, veća mi je muka bila što sam morala da sedim tu, i ajd’ prećutim.
Al’ se nekako namesti posle par dana da me napiči pošteno, dok sam kopirala neki poziv za sastanak. Greška je moja, priznajem, nisam podelila poziv, nisam ga ni pročitala, radila sam nešto što mi je ostalo od prethodnog dana, i naravno desi se da je taj sastanak baš tog dana, i to ne bilo kakav sastanak, nego baš bitan, i aupičkumaterinu.
Zove me sekretarica, pita gde je poziv, rekoh evo ga, šta je bilo? „Aj’ donesi dole da iskopiram, direktor histeriše što nisi dala šefovima“. Siđem sprat niže, ponesem joj, ona gurnu onaj poziv u skalameriju neku da ga umnoži, al’ cvrc, sporo to, rekoh: „Daj, idem ja u kopirnicu, brzo ću“. Krenem ja, ona viče za mnom da požurim, da će ovaj da poludi…
Da jadi budu veći, zaglavi mi se papir u kopir aparatu, jedva ga izvukoh celog, al’ poziv na više strana, sa nekim materijalom kao prilogom, aparat krš živi, i sve to traje i traje i traaaje, kad čujem ovog ludaka kako urla na sekretaricu, al’ spominje i moje ime. Au jebote, pomislih, sada će da dođe do kopirnice. Kad evo ga!
Stoji onako mali, u odelu, udidio se, viče s’ vrata nešto a počeo sa: „Jesam li ja rekao da predmeti moraju da budu podeljeni šefovima u pola 8, a vi kada dolazite!?!?!?!?!“ – Ja došla pre 8, šta je problem? „Problem, sve je problem! A za to dolaženje ćete sa generalnim“ Ja opet: Okej, kriva sam, šta je problem?
„Počeću da kažnjavam blablabla… “ – U redu, okej?
I ja pravo da vam kažem uopšte njega dalje nisam slušala. On je stajao preko puta mene, iskolačio oči, raširio ruke, volumen otišao na maksimum, a ja tu frekvenciju stvarno ne mogu da registrujem, nego ga gledam onako polunadrkano, al’ ćutim pičkamimaterina mutava, ćutim jebote eeeeeee
Drao se on tako neko vreme, a meni u glavi samo jedno: veća sam od njega, mogu u zubima da ga nosim, ako je hteo da izazove strah kod mene, e tu se baš prešao, kažu da voli da vidi kada žene plaču dok ih riba, ni taj film nije gledao. Nego mi u glavi još jedna stvar, da l’ da mu kažem da spusti ton, ili da se okrenem i odem, a opet nemam gde, on ispred mene, iza mene prozor. Da l’ da ga zagrlim, podignem, pomazim po glavi, vidim čovek nesrećan, pocrveneo, nije mu bilo dobro. Nije ni meni, neću da lažem, iznervirala sam se što sam sve vreme razmišljala da mu kažem da se ne dere, a nisam. I ode on na sastanak, ja u svoju kancelariju da sačekam prigodan trenutak da siđem dole i da mu skrenem pažnju na ponašanje . I ne odoh. Ubediše me koleginice da taj odlazak može samo da se produbi u još veći konflikt, a šta će mi to u životu. I zaista, ne treba mi. Meni ga posle bilo žao, šefovima bilo žao mene, i meni je mene bilo žao i to je to. I tad doživeh katarzu.
Htela sam da mu se ne javljam na hodniku kad ga vidim, nego me zatekao sutradan kako se cerekam sa kolegom na stepeništu, i ja debilka, po navici: „Dobar dan“, on uzvrati i ajukurac, propade mi plan.
Ne valja mi to što brzo zaboravljam neke stvari. Moraću da poradim na tome. I da ne budem više mutava, jer kao što kaže pesma neka „najjači samo opstaju“. Ima tu istine, ima…
Apdejt:
Pitah ja portira pre neki dan šta je on meni sve rekao, kaže: „Vi ste prvo rekli kod sekretarice u kancelariji: „Boli me kurac“, a onda je pretio da će da Vas kazni, da idete kod generalnog…“
I sad nešto razmišljam, stvarno sam rekla da me boli kurac, poprilično glasno, i možda je to bila ta inicijalna kapisla za sve ono što je sledilo posle toga, ko će ga znati.
Apdejt apdejta:
Moj i dosije još jedne koleginice danas su završili kod direktora na stolu. Tiru riru, tiru riru…
Apdejt apdejtovanog apdejta:
Smanjili mi koeficijent. Kažu – moralo zakonski.
Elem, ne verujem ja da je to zbog onog „bolimekurac“ momenta, ni zbog konflikta u kopirnici, niti zbog toga što sam Sindikat pitala što nam cena rada nije onolika kolika je propisana Zakonom, ne verujem ni da je zato što sam rukovodiocu pravnog sektora letos rekla da ide u pičkulepumaterinu i da se jebe i još zalupila slušalicu. Ali sigurno znam da nije zbog posla koji obavljam, jer tu sam mag
Sada pokušavam da povratim svoj koeficijent legalno, malo plačem, malo budem nadrkana, malo idem kod generalnog (to nije ovaj mali nadrkani), al’ rešiće se to, nadam se uskoro.
I to vam je to pametne moje glavice
Spontano odabrana slika iz kućne datoteke
Nego, kad smo već kod kupusa, jeste stavili da se kiseli?
PS Sve hoću da vas pitam, je l’ moguće da ste ovo čitali do kraja? Ccc… Nikada od vas tviteraš!
Labilna 