Neću vrapca, oću goluba!

Neću kusur, oću žvaku!

Neću nešto, hoću sve!

Ovo je ukratko, a sad malo naširoko.

Lepo sam vam rekla da sam zaljubljena. Do ušiju. Bogufala te su mi uši velike i klempave pa vam je sada jasno da je ta ljubav pregolema.

50865990c0261c790c84c4193eca10f8

Ono što vam nisam rekla je da je ta ljubav u stvari samo ono što sam ja umislila. I neka sam. Meni je lepo. I njemu je (kaže) lepo. Od dva LepoLepo dobijemo jedno prelepo, al’ nekako bez boja i mirisa.

Mi se ne čujemo (čuli smo se jednom, to se ne računa), mi se ne viđamo, mi samo prelepo komuniciramo u ovoj dimenziji. I smejemo se kao dva retarda. I pišemo pokatkad pisma jedno drugom o nedostajanju, i jedemo govna po vasceli dan kada smo online, i zajebavamo jedno drugo, i razmenimo po koju ozbiljnu o Brexitu (!?!), 8. Kongresu, izbeglicama, i ja mu ne dam mira, i gnjavim ga bez milosti, a on se grešnik uopšte ne opire. Čak i sarađuje!

I muvamo se tako mi, suFtilno i nenapadno, pa dođoh do zaključka da ćemo izgleda umreti prirodnom smrću a smuvati se nećemo. I, kao što kažu statistike, u muškaraca Srbalja je životni vek kraći, te konkluzijom dolazimo do spoznaje da će on prvi da baci kašiku, srećnomubilo!

droga1-7

Baciti kašiku!

Iako je 2 godine mlađi. I lepši. I pametniji. I uspešniji. I načitaniji. I sve.

Ovim poslednjim redom kojim počinje sve na slovo „I“ ja ne dam na značaju ni 5 para, jer sam ja sve kontra, a suprotnosti se privlače i to je taj zakon prirode ili fizike ili slučajnost, ili sviranje Qrcu, nešto jeste svakako, i neka je, da ne kvarimo.

 

Taman sam mislila da ću umreti sama, sa dve nacrtane mačke, kad ono… imaću i neka pisma upućena meni lično i nateraću ga da mi piše pesme i svaštanešto lepo, a šta ima da ga teram kad on sam oseti potrebu on napiše, (retko al’ napiše), al’ nikako stihovi neki da mu izađu iz prstiju i te teleće glave, valjda mu nisam muza što se tiče poezije. 

bordel-muza-antologija-francuske-erotske-poezije-slika-55953199

Muza poezije

 

Ono što mene brine je zašto ja verujem ovim redovima ispod? 

„…Nisam umeo da napišem da sam poželeo da budem senka koja će ti preko lica preći i dotaći te dok spavaš, da te u tom snu povedem kao Petar Pan u zemlju Nedođiju. Možda mi zato ova kafa i cigareta prijaju više nego obično, prija mi ovaj mir i tišina, gledanje po ćoškovima i u ove tmurne boje dok se noć polako predaje danu. Pokušavam da shvatim šta se to desilo, ispod koje duge sam to prošao. Je l’ znaš da se osećam kao klinac, da ponovo mogu prozvati onu bitangu Jesenjina kome su ulice uvek bile tesne i krivudave, da Branku Radičeviću mogu reći da ipak pijem lepše i mirisnije vino nego on, da ponovo mogu razumeti Miroslava Antića dok je na tvrdjavi ležao na travi i slušao kako ona raste.

Daleka ćeš ostati možda zauvek, ali tako si blizu, čak na dohvat ruke……tu si i volim svaki san u kojem si ti.
Ti si moja tišina ….. moje jedino ćutanje.“
*****************************
Eto, prvo što mi je zasmetalo je to ćutanje.
Mora izgleda grdan da čuti jer verovatno ima ženu. Glupo bi bilo sa njom da ćaska o meni, nije baš ni pristojno. Ja njega nikada ništa konkretno nisam pitala, nije ni on mene a tiče se naših statusa. Nije nam ni bitno izgleda, kad smo slepci slepački, svi bre unapred saznaju ko je, šta je, gde je, odakle je, te daj bris iz dupeta, donesi LK i diplomu ako poseduješ i to je to. A mi retardi glupanderski ćaskamo kao da imamo 15 godina i da nam ne daju roditelji da izlazimo jer smo pri tom i loši đaci.
Ja sam baj d vej mojim ukućanima priznala da sam se zaljubila i imam podršku. Ćerka je čak konstatovala i da sam se prolepšala, malo ali ipak jesam. Eto šta ljubav tj zaljubljenost napravi od čoveka tj žene tj mene, jer ja više ne znam šta sam, ovako ispada da sam daktilograf IA klase i da me ne očekuje napredak u karijeri, jer od pisaće mašine se pobeći ne može, kao ni od dobrog sagovornika. 
Nisam ga planirala u svom životu, pojavio se niotkuda i ja sam pala na dupe.
On čak ni fizički nije moj tip. Nema 100kg i pivski stomak :( 
bolje-stomak-od-jela
Zaljubila se u majmuna majmunskog, mora da je neki jebač preletač, ali meni više ni to nije bitno. Nekako sam u svojoj glavi stavila tapiju na njega. Moj je i od onog ozGo, nema mnogo izbora. Što više izbora imaš to si neodlučniji, dakle, ubediču ga da sam ja u stvari njegov Bog i to je to. Kraj.
Ono o čemu sam ovih dana razmišljala je da je izgleda neminovno da se mi jednoga dana ipak sretnemo na nekoj kafi, što automatski podrazumeva da moram da depiliram brkove i da se naguram u steznik, da ga istrpim neko vreme (steznik), plitko da dišem i da se kikoćem kao svaka dama kojoj se brak osmehuje ili kurac neki, nešto… kafa, jebemliga.. 
te1csycj56576343a0007552672573
 
Ovih dana od jedne muške osobe dobila sam sms: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani…“ 
Šta će meni vrabac? Iš tamo! 
Hoću goluba i tačka!
PS Koliko traje ova boleS? Da li ostavlja posledice? Mogu li da zatrudnim? 
Ako umrem od ljubavi, pamtite me po lepom! Slažite da sam bila dobra, da ste me voleli, da sam vam pokatkad nedostajala, jedite žito, cveće ne treba… Volela sam i ja vas, majke mi! Fala na pažnji … 
***************************
Izvinite, post je malo duži, i imam neki problem sa ovim razmacima između redova, ne znam zašto, a i boli me dupe, čitajte, mučite se, kao što sam se ja mučila čitajući onu glupavu knjigu ovako i ovo_____________liko zaljubljena. 
Još jedna napomena, imam ja svoju teoriju o ovom zaljubljivanju. Ja sam se zaljubila izgleda u njegovu sliku o meni, dakle – u sebe. Dragi „Bravo“ da li sam ja za hospitalizaciju ili samo imam prolazno devojačko ludilo? 

Muka.

Ja na godišnjem od prošle nedelje. Šta da vam kažem, ubih se od dosade. Nemam pojma ni od čega odmaram, al’ bar ne ustajem rano, pa neka bude od toga.

Za ovih par dana godišnjeg odgledala sam najmanje 6, 7 nekakvih emisija o životinjama, počela da čitam knjigu (!?!), gledala neke dokumentarne emisije, saznala kako se love tune, kako se pravi ulje od kanabisa u kućnim uslovima, šta je albanizacija Srba, kako se prave tanke silikonske folije koje zamenjuju delove kože i preko kojih može da se upravlja nervima i sve to izgleda kao displej na ruci, gledala sam i kako je gepard pojeo aligatora, pa onda one avionske nesreće i rekonstrukcije događaja..Usput odgledala i podosta od OI 2016, a tiče se naših učesnika.

Definitivno me ne treba puštati na godišnji.

Izbombardovala sam mozak totalnim budalaštinama od kojih mi je najviše bola donela ova knjiga koju još nisam pročitala, ali ne odustajem, jer mi žao da mi propadne 200 pročitanih strana (od 400) a da ne znam još uvek šta je glavna radnja, osim događaji u nekom selu u Italiji i gomila ljudi sa još većom gomilom detalja, te ja sada znam i gde malom Pjetru Moroniju stoji četkica za zube, kako se prave pancerote, kako izgleda motor mercedesa 650 TX koji je napravljen od „specijalne legure čiji tačan sastav zna samo Mercedes. Projektovao ga je Hans Peter Fening, švedski inženjer koji je izradio pogonski sistem Spejs šatla i američke atomske podmornice Alabama“, kakav je ogrtač nosio ujak tamo neke nastavnice Flore koju đaci baš i nisu mnogo voleli i još milijardu glupavih opisa, milijardumilijardi najmanje. Mislim da je pisac zreo za hospitalizaciju. 

Ekspoze nisam pratila, čujem da je trajao satima, moje mišljenje o istom bih sročila u tri reči: „Boli me kurac“. 

E, da, videla sam se sa kumom i sa drugaricom, 3 sata sam urlala od smeha, mislim da su mi iskočile očne jabučice. Sutra idem sa sestrom u grad na ćepi i kolače, ne znam da l’ da jedem, imam u najavi 3 i slovima TRI svadbe u septembru i to 04., 10., i 25. a i prva komšinica udaje ćerku krajem avgusta, tačno ću da podignem kredit, odem u Egipat i pravim se mrtva mesec dana, te ovom prilikom pozivam sve banke sveta da navale na mene sa svojim ponudama, retko koju odbijam!

Jedina sreća u nesreći je ta što na sve tri svadbe mogu da odem u jednoj odevnoj kombinaciji, jer su sve sa različitih strana familije. 

Sve su to neke lepe stvari, ipak 4 svadbe, na 3 idem kao zvanica, ali život ne bi bio realan ako bi sve bilo med i mleko. Ista ta moja komšinica koja udaje ćerku, pre par nedelja operisala je tumor na dojci. Maligni. 

Moja koleginica iz Knjaževca je pre par godina operisala tumor na grliću, zatim nešto na dojci, pa je imala problem i sa nekim sumnjivim šarama na kostima, i sada zvanično ima i tumor štitaste žlezde. 

Jebem te živote! Usran si često. I nepravedan. I loše deliš te karte. 

Zaljubljena sam i dalje valjda. Ne znam. Sve mi je ovo pomutilo zdrav razum. I to vam pričam… muka. 

kad-je-muka-ajde-djuk

 

Aloooeeeee pa de ste?

Nema vas k’o rate bez kamate, štae bre ovo? Jeste svi otišli na more? Planinu? Po selendrama raznim, banjama?

I neka ste.

Ja kod kuće odmaram. Nije ni kuća nego stan. Dupe od stana. Al’ neću ja da igram basket, ni da vozim karting, nego kao gospođa da skuvam kafu, upalim tv ili pustim muziku i sve 4 u vis. Em besplatno, em mi noge vazda gore a i kafa nije neka skupa al’ što ima aromu…

tumblr_this-is-the-thyme

mmmmmmmm

Odmaram na odmoru od neznamtinijačega, nije meni posao težak i volim ga još uvek, samo mi se uvek desi dan pred odlazak na godišnji da se pošteno isplačem zbog nepravde i zbog tuđih bezobraznih guzica koje se kao i obično sete u poslednjem trenutku da me zatrpaju papirima, kao da sutra ne postoji i tako… otplačem, smirim se, ostanem duže, odradim i dođem kući kao nova i odmor može zvanično da otpočne.

tumblr_ns7pgvitsc1qj4315o1_500

Nego nisam htela da vam pričam o tome, ko još voli o poslu da trtlja, trač neki da raspalimo kao roštilj na ovih današnjih 27, kao što je red, jer tračariti se mora, što, šta fali…  bolje da mi tračarimo nego nas da neko daleKOBILO ogovara.

Udala se moja koleginica. Pa živela neko vreme tako zaljubljena i srećna, pa došlo vreme da i to vreme prođe, pa se onda malo sporečkala sa ovim za kog se udala iz ljubavi, pa malo sa njegovom majkom (ruku na srce svekrva je grozna), pa otišla nazad kod svojih. Pa kao što znate i kao što red nalaže, onda ovi kumili i molili da se vrati, obećavali i kule i gradove, i primirje i Dejtonske sporazume, i pičkematerine, i putovanja, i sve 5 … i štaŠ… vrati se ona (naivna ali vrlo optimistična) da proba još jedared, da se zakopaju ratne sekire, da se skinu ratničke boje, zavese da se operu, stan usisa, kuhinja dovede u red i ajd’ i na put neki da se ode, letovanje.. a tamo sve iz početka. Isto prigovaranje, isto gunđanje, naleti neki nervoze, za sve ona bila kriva grešnica, iako je ćutala i sunčala se po vasceli dan i jbg.. .

U tom sunčanju i izležavanju donese definitivnu odluku da napusti po drugi put („drugi put s’ mužem na letovanje“ – ovo može da bude i naslov ovog posta) zajedničku jazbinu i da se vrati svojima. Ovaj njen dobije manji nervni slom (ne baš bukvalno), gnjavio je telefonom, dolazio na posao i donosio neke prezente, bili neki i za nas koleginice (torta neka i pićence) da nam se malo učepi.

Ja se polakomila, htela odma’ tortu da izedem, al’ ne dadoše rospije, hoće da ga uvrede kao: „Nećemo NIŠTA od NJEGA!“ Ajd’ dobro, jebovaspatak, ja sam ‘tela, al’ ako hoćete da ga uvredimo eto NEĆU NI JA!

I šta radi luda ženska glava kada tako donese neku bitnu odluku u svom životu?

Prvo ode u tržni centar da kupi majicu od 400 dinara, al’ našla neku falinku, iznervirala se i otišla i kupila tašnu na popustu za 15.000rsd. A onda je kupila kuče za 50e.

I sad se ja pitam: je l’ ona muža zamenila tašnom ili kučetom? Realno i jedno i drugo mogu da budu adekvatna zamena, kao ono kad muža uhvatiš pod ruku, pa šetate, ili ga češkaš po leđima… a on se proteže i ‘teo bi … koznaštabiteo.

Kako je sada njemu kada zna da ga je žena zamenila kučetom od 50e?

maltezer

Jebenih 50e, jer nije ni protiv glista bilo vakcinisano, i smrdelo je kao puma, i nokti su mu bili kao od moje pokojne prababe Ilinke dugi i iskrivljeni? I prekjuče je primilo vakcinu protiv glista i sada samo serucka i povraća i boktepita kakve sve aždaje izbacuje iz sebe, jer nije bio u leglu sa svojom rasom nego sa dobermanima(!?!)

Nezgodna situacija.

Šta rade muškarci kada ostave ženu? Kupe lutku na naduvavanje? Vinogradarskog puža, papagaja?  Biciklo?

tumblr_nlry3d3ntd1u3yjzio1_500

Realno, ja sam zaljubljena pa me boli dupe ko je koga ostavio, ko ima kuče a ko gliste, nju volim, luda je kao struja, njega ne volim kogapajebe kad nije znao da čuva to što je imao i tako..  

Sve u svemu, meni odmor teče, ništa ne radim, samo se valjam kao svinja po blatu đa levo, đa desno… I  zanovetam „Daj kafu, dodaj keks… daljinski, cigarete… „

9559

E, da, još mi nešto palo na pamet… Da je on recimo hipotetički mojoj koleginici platio sise, je l’ bi ona sada morala da mu vrati jednu ili isplati samo jednu? 

I kad čovek ovako bolje razmisli, taj neki što kupuje sise devojci/ženi/švalerki, zar mu nije pametnije da ih „ugradi“ sebi, jer ovako odoše preko noći, nekom drugom… trošak je to, i kako bih rekla, pogrešna investicija. 

E, da, jesam vam rekla da sam na odmoru? Znam da jesam! Samo da nerviram ove što nisu! 

giphy

 

U laži su kratke noge il’ visok pritisak u babe

E, de ste? 

 

Jesam vam pričala kako često nemam meru, što u hrani, što u spavanju, često u kupovini osnovnih životnih namirnica? Svega mi malo! To je valjda neko prokletstvo, neka nesrećna karma što me prati odvajkada, možda su moji preci za to krivi, ne znam, ne mogu da dokažem.

I sve je to ok, mora i da se jede, i da se spava, i da bude frižider bar polupun. Al’ što sam prokleto alava kada imam kreditnu karticu pri sebi sa još slobodnih sredstava… e, to mi nije jasno…

Skoro sam je izmirila, došla do neverovatne nule u plusu, odahnula, obećala sebi da neću više da se zajebavam, i eto, držalo me mesec dana. 

Da ne dužim, odem u petak „samo da vidim“ šta je u „Jasminu“ na popustu, vidim slave nekih 60 godina postojanja, tako nešto, daju popust 20% do ponoći. 

Dakle – samo da vidim.

Dakle – popust 20%. 

Dakle kupim parfem.

Jedan.

Pa još jedan.

Dobro, ovaj drugi je bio na popustu 50%, čisto da znate, akcija traje do 30.06.

Elem, sjebendam ja tu devetiljadaineštodinara, a gaće na guzici poštene nemam, cipele u fazi raspadanja, gardAroba postala odavno tesna (i ne, u ovom slučaju to nikako nije sexy), baba treba da ide na operaciju, trebaće i tu neke pare… 

Al’ kad mrkne svest – čovek radi stvari što nikada ne bi uradio. E, tako je i meni „mrkla svest“ u petak. Što bi se ono reklo, ja sam u afektu kupila to što sam kupila. Ali dobro je to što sam ja u tom istom afektu mogla nekoga i da nedajBože ubijem, unakazim, napadnem.. I, kad iz tog ugla „afektivnog“ pogledam na celu situaciju, ja sam u stvari uradila dobro delo! Obradovala sam 2 osobe, sebe i potomkinju. 

Na putu ka kući pozovem ćerku i lepo joj objasnim šta sam uradila i da me ona sačeka na vratima da ja lepo skembam one parfeme i da čekam pravi trenutak da babu „iznenadim“. 

giphy

S vrata smestim ja to u plakar, ušuškam, ostavim za kasnije, dok istestiram babino raspoloženje i pritisak krvni.

Pri tom sam bila i u radnji, spuštam kese na sto i kažem „evo banane neke, kupila sam za 200 dinara“, kad će baba u vrisak „BANANE 200 DINARA!“

Noge mi utrnuše.

„Pa kako 200, juče su bile 150“ nastavlja baba.  – Nisu 200 nego sam kupila ZA 200, smirih babu. Domunđavam se sa ćerkom sada da slažem za cenu parfema, pa kažem „A da joj kažem da sam platila 7.000?“ tek će ona „nisi puno smanjila, i dalje je mnogo, vidiš kako je poludela za banane“, i smeje se.

-A što ti sada sušiš kosu, ideš negde?

„Rekla mi baba da idem u apoteku na prvoj stanici, tamo su jeftiniji lekovi“. – Ajde idem ja (ponudih se, šta mi teško, a valjda već proradila griža savesti).

„Taman joj reci da si uz lek dobila parfem za 1 dinar, a drugi si dobila gratis“

Odoh, kupim lek, baba sva srećna, uštedela 70 dinara. O sve ti jebem, tek mi onda bilo žao pa se mislim „šta napravih, ima daleko bilo majku da izgubim zbog gluposti“ pu, puuuu! Jebali me parfemi baš! Obadva. 

Sažeta istorija mojih grehova u jednoj rečenici:

Imam ja običaj da tako (a obično se desi da kupim nešto kada imamo najmanje para), dakle, kupim to nešto i sa vrata skočim da ljubim babu i kažem „Jaoooo, pa nisi trebalaaa, kako si znala da mi baš sada treba _______________ (to nešto što sam kupila)?“ i uvek upali, valjda zato što su sitnice i što je simpa.

Nastavljam ekspoze!

Danas sam pokušala da joj kažem kako je ćerki i meni već kupila poklon za rođendan. Baba se smeje, rekoh „daj čestitaj nam rođendane, donesi poklone koje si kupila a nisi bre ni svesna kakve si nam poklone kupila!“. 

Navodim babu na rešenje enigme, pomažem, sumnja ona vidim, al’ se pravi blesava. Nije prošlo. Kaže „Ja vam nisam ništa kupila. Nemam, odakle mi?“ I nastavlja: „A vi kupite ako imate!“.

PA NEMAMO NI MI!!!  

Slagasmo a ne trepnusmo!

Ćuti ona, ćutimo i nas dve.

Mislim da je očekivala da joj iznesemo poklone, MORA da je kopka! Al’ ne damo se ni nas dve tako lako. Znatiželja mora da se zasluži!

 

Parfemi još čuče u plakaru. Tuguju. Baš kao i nas dve. Čekamo pogodan trenutak da se radujemo jedni drugima. 

Dakle, danas (u nedelju) je dan D. Ako neko ima bilo kakav predlog kako da babi saopštimo da smo se ponovile, a da joj pri tom ne skoči pritisak, pa i da se obraduje u neku ruku što nas je darivala neplanski, neka progovori sad… ili neka zauvek zaćuti! 

Čekajući vaše konstruktivne predloge.. osećam se kao fakir početnik

Fakir Repairs

 

Status veze: Robinja

Da, da…

Banke će uskoro početi da se otimaju o mene, jer odana robinja je prava retkost.

Robovi obično traže način da pobegnu, ima slučajeva i da su se lišili života, ili lišili života svog gospodara, a ja sam ostala lojalna bankarskom sistemu, i ta naša veza je neraskidiva.

Taman kad pomislim „izdržaću, neće ovo više nikada da mi se desi, nisam ja toliko bogata da mažem guskino dupe maslom“ kad ono prtz! Vrisne bojler, pukne daska na wc šolji, pohabaju se cipele, treba vazda nešto za u kuću i šta drugo nego kuc-kuc, dobar dan, dobar dan, je l’ može – MOŽE! I voila – evo tebi sestro ovo i rollaj!

ba

Al’ život je jedan, a kredita podosta, banaka još više pa biraj. Hoćeš sa fiksnom kamatom, ili u evrima, sa osiguranjem ili bez, na 5-10 godina – izvol’te. Poture mi ris papira da potpišem i aj’ ti sada lepo kući i čekaj da legne. A ja kao treba da budem srećna. I što je najgore – jesam.

Sve je stvar percepcije. Ja ono što mi legne na račun – računam da sam zaradila. A u stvari, posle par meseci počne ova bukagija da me žulja i tek se onda opasuljim.

I sve to nije bitno, robijam ja, šta ću, kad muka natera. Nego se plašim da sam dobila onaj Stokholmski sindrom koji je primenjen na mene i bankarski sistem, gde sam ja taoc a banke otmičari, i ja se kao onda vežem emotivno za otmičara, pa mi bude simpatičan, pa  počnem da opravdavam sve te visoke kamate i skrivene troškove, svo to zvanje na mobilni radi opominjanja za neplaćenu ratu ja doživljavam kao da oni u stvari samo žele da čuju moj umilni glas, muvkamo se malo i tako. 

I, dok traje ova naša čudna „veza“ ja sanjam o tome da me otme neki šeik, sultan, tajkun.

I da se razumemo, meni pare uopšte ne trebaju. Treba mi samo lagodan život u svili i kadifi, šerbet da pijem, dimije da nosim, Hurem da budem.

 

Nego, je l’ neko zainteresovan da mi bude žirant? Bilo ko…? Može i gej! Ne, a? OK. 

Vodovoddžijino prokletstvo

Kad nešto krene naopako, krene od ponedeljka, pa kad se zaustavi. 

817961

Prošlog ponedeljka krenem na posao na vreme, pokvari se autobus. Uletim u drugi na drugoj liniji kako bih navatala tramvaj. Tramvaji ne rade, tj. radi jedan u lokalu (što mi ništa ne znači) i ode mi ispred nosa. 

Okej, idem busom. Dok sam čekala bus, kupim doručak (jogurt u čaši i neke kifle). Dođe jebena 27-mica puna kao konzerva sardina. Klaj, klaj, više se zadržavamo na stanicama dok izađu i uđu putnici, nego što se realno vozimo. Shvatim – zakasniću! 

Ako zakasnim – najebaću!

Dok sam se gurala ka vratima da siđem kod Pravnog, ispadne mi kesa sa doručkom. Podignem je, izađem, skapiram da nemam dovoljno para za taxi. Trk na bankomat. Unesem iznos – nema sredstava!?! Unesem ponovo – isto. Još jednom – opet isto. Znam da me bankomat laže, ajde traži drugi. Odmah iza ćoška u Beogradskoj Zona 24/7. Dakle, ubacim karticu da bi mi se otvorila vrata, pa tek onda unutra podižem pare sa bankomata.

Gurnem karticu – vrata se ne otvaraju. Piše „ponoviti postupak“. Ponovim još 2-3 puta – ćorak. O svetijebemnejebano, šta sada? Srećom, nalete neka devojka, gurnu karticu, naravno njena radi, i otvoriše se vrata Raja. Podignem pare i ajd’ na ulicu da ganjam taxi.

Uhvatih neki peti, šesti. Šta je ovo narode, sve se nema a vozikate se taksijem, a!?! 

only-new-yorkers-would-understand-2

Ulazim u taksi, ne uvučem nogu na vreme, božemeprosti kao da mi je oduzeta, i opalim se vratima po stopalu. Aućh! 

Stigoh u firmu kao Čavić, u poslednjoj stotinki. Uopa! Nema ribanja, direktore! Ja stigla, vi nebitni! 

Masiram nogu, pričam koleZinicama šta je bilo u petak (to ću posle da vam napišem ako ne zaboravim), dolazi druga koleginica da mi kaže kako moram da prihvatim još jedan od papira i da vodim evidenciju o još nekoliko papira, kako je to sve povezano, nebitno, kenja ona, a ja samo razmišljam kako ću da eskiviram, nisam ni ja majmunka najveća. 

Došla pauza, ja gurnem ruku da izvadim kifle i jogurt, a ono jogurt puk0. Pola se prosulo po kesi, natopilo kesu s’ kiflama, ali glad ne priznaje te situacije, vadi kifle, pij jogurt, jedi govna i tako… prođe dan.

Mislim da sam imala još neku neprijatnost tog dana, ali pokušavam i ovo da zaboravim, te ne bih da analiziram prošlost, glava mi je na ramenima, znači – dobro je!

Sutradan se ja namunjila da onoj koleginici od juče vratim taj papir uz koji se nadovezuje još 3 papira + neki rokovi koji moraju da se ispoštuju. Odem kod nje u kancelariju, sede njih dve, a ja počinjem sa uvodom: „Pročitala sam Pravilnik, i gde si ti videla mene u svemu ovome“. Tek će ona: „Nisam nigde, rekao tehnički“. 

Ček bre, šta će meni tvoji papiri koje si do juče vodila ti dve decenije unazad? 

„Pa ni meni više ne trebaju. U stvari treba mi sada samo jedan papir. I još jedan, ali samo da nešto upišem u treći papir i onda izdamo to što izdajemo“. 

A kome ide ovaj prvi papir? – „Obrađivaču predmeta“. A onaj drugi ide tamo? „Ide.“ A treći ostaje meni dok ne stigne četvrti koji ostaje meni a tebi vraćam treći? – „Tako je“. 

Da vam kažem, ko je shvatio, shvatio je, papiri su nebitni u celoj priči, sledi nastavak. 

Između stolova ove dve koleginice, (jebite mi sve što postoji ako ikada u životu primetim bilo šta kod bilo koga, tačno i slona da imaju u ćošku, crnca u krilu, ovce po stolovima – dakle ništa ne primećujem, posebno kod osoba sa kojima sam strogo u poslovnim odnosima), primetim ja, ćorajka ćorava, malu staklenu kuglu sa Deda Mrazom u sred kugle, i onim pahuljicama po dnu, krenem da izbućkam, dohvatim postolje te kugle, podignem u vazduh, a ona kugla lagano spadne sa postolja, pređe mi preko šake, otkotrlja se po stolu, pa na stolicu i sa stolice  TRASSSSS na pod. 

Staklo se polomi, ona smrdljiva voda me isprska po nogama, kugla u paramparčad, postolje čitavo, a na njemu, kao kurac po sred čela stoji Deda Mraz. Jebo me da me jebo!

full_size

Šta da vam kažem. Umrla sam od smeha, pa mi je onda bilo neprijatno. Pa sam se izvinjavala. Pa se smejala. Pa pitala gde ima da se kupi. Pa se smejala, crvenela… a u glavi mi je bilo samo jedno: „GDE SU VRATA JEBEMTIŽIVOT!“

To je bilo to, a u petak, pre ovog ponedeljka, videla sam se sa onim gilipterom od majstora koji me je onomad odrao. Tražila sam da mi donese račun. I doneo je sa cenama samo njemu znanim. Srećom pa sam na netu detaljno saznala kakvi su prevaranti, račun nisam potpisala ali sam mu rekla da im se sprema grupna tužba (to sam blefirala), na šta mi je gulanfer odgovorio: „Koliko misliš da treba novca da ti vratim i da zaboravimo šta se desilo?“ – Samo da mi naplatiš realnu cenu. „Je l’ ok 3.000?“ – OK. 

I naravno, dao mi je 3.000.

Sve mislim da me je prokleo, pa mi se u ponedeljak i utorak sve ovo dešavalo. E đavo bi znao da li je… 

Vi kako ste?