Mutava

Lepo ja vama pričam kako sam fina jedna osobica koja ne ume da se svađa, a vi mi bre ništa ne verujete.

Aj’ sedite časkom da vam ispričam kako sam doživela katarzu. Danas joj dajem četr’es dana, red je da prisustvujete, valjda smo neka jebena familija, (WordPress-e zatvori oči sada!) pod istim krovom jedemo govna godinama.

Pre izvesnog vremena, igrom slučaja, morala sam da menjam sekretaricu dva dana. Ja sam taj posao obavljala dobrih 11 godina u ovoj firmi, i još neko vreme u bivšoj, dakle, poznato mi je sve. I da moram da lažem, i da se nasmejem strankama, i da direktoru titram jajca (Bogu fala ne bukvalno). Vazda sam imala neke direktore pune kompleksa, bilo je i ćelavih, nadrndanih, pičkopaćenika, pijandura, al’ svi su bili niski, pa sam te njihove frustracije pravdala višom nižom silom, lošom genetikom, kompleksima iz rane mladosti, šta znam više čega, al’ da su bili kompleksaši, vala jesu, svi do jednog. Al’ ovaj poslednji je na sve to još i prgav. Ne dozvoljava da mu se protivreči, misli da je samo on u pravu, voli da ima publiku dok ponižava zaposlene i obožava da kinji podređene.

Elem, za ta dva dana napičio me je samo jednom, jer nisam imala pojma koga mi je rekao da pozovem, nikad čula ni ime ni prezime. Napiči on mene tu pred kolegom kako moram sve da znam ako mislim da radim za njega (?!?). Gledam ga ja pa se mislim, ja ne radim za njega, nije on napravio ovu firmu, nego došao kao i masa direktora pre njega da se okoristi, al’ ovaj voli i ljude da kinji, ponižava, da se dere, beči, peči… Nego mi nije bio dan za svađu, veća mi je muka bila što sam morala da sedim tu, i ajd’ prećutim.

Al’ se nekako namesti posle par dana da me napiči pošteno, dok sam kopirala neki poziv za sastanak. Greška je moja, priznajem, nisam podelila poziv, nisam ga ni pročitala, radila sam nešto što mi je ostalo od prethodnog dana, i naravno desi se da je taj sastanak baš tog dana, i to ne bilo kakav sastanak, nego baš bitan, i aupičkumaterinu.

Zove me sekretarica, pita gde je poziv, rekoh evo ga, šta je bilo? „Aj’ donesi dole da iskopiram, direktor histeriše što nisi dala šefovima“. Siđem sprat niže, ponesem joj, ona gurnu onaj poziv u skalameriju neku da ga umnoži, al’ cvrc, sporo to, rekoh: „Daj, idem ja u kopirnicu, brzo ću“. Krenem ja, ona viče za mnom da požurim, da će ovaj da poludi…

Da jadi budu veći, zaglavi mi se papir u kopir aparatu, jedva ga izvukoh celog, al’ poziv na više strana, sa nekim materijalom kao prilogom, aparat krš živi, i sve to traje i traje i traaaje, kad čujem ovog ludaka kako urla na sekretaricu, al’ spominje i moje ime. Au jebote, pomislih, sada će da dođe do kopirnice. Kad evo ga!

2lQB.gif

Stoji onako mali, u odelu, udidio se, viče s’ vrata nešto a počeo sa: „Jesam li ja rekao da predmeti moraju da budu podeljeni šefovima u pola 8, a vi kada dolazite!?!?!?!?!“  – Ja došla pre 8, šta je problem? „Problem, sve je problem! A za to dolaženje ćete sa generalnim“ Ja opet: Okej, kriva sam, šta je problem?

giphy

„Počeću da kažnjavam blablabla… “ – U redu, okej?

I ja pravo da vam kažem uopšte njega dalje nisam slušala. On je stajao preko puta mene, iskolačio oči, raširio ruke, volumen otišao na maksimum, a ja tu frekvenciju stvarno ne mogu da registrujem, nego ga gledam onako polunadrkano, al’ ćutim pičkamimaterina mutava, ćutim jebote eeeeeee

Drao se on tako neko vreme, a meni u glavi samo jedno: veća sam od njega, mogu u zubima da ga nosim, ako je hteo da izazove strah kod mene, e tu se baš prešao, kažu da voli da vidi kada žene plaču dok ih riba, ni taj film nije gledao. Nego mi u glavi još jedna stvar, da l’ da mu kažem da spusti ton, ili da se okrenem i odem, a opet nemam gde, on ispred mene, iza mene prozor. Da l’ da ga zagrlim, podignem, pomazim po glavi, vidim čovek nesrećan, pocrveneo, nije mu bilo dobro. Nije ni meni, neću da lažem, iznervirala sam se što sam sve vreme razmišljala da mu kažem da se ne dere, a nisam. I ode on na sastanak, ja u svoju kancelariju da sačekam prigodan trenutak da siđem dole i da mu skrenem pažnju na ponašanje . I ne odoh. Ubediše me koleginice da taj odlazak može samo da se produbi u još veći konflikt, a šta će mi to u životu. I zaista, ne treba mi. Meni ga posle bilo žao, šefovima bilo žao mene, i meni je mene bilo žao i to je to. I tad doživeh katarzu.

Htela sam da mu se ne javljam na hodniku kad ga vidim, nego me zatekao sutradan kako se cerekam sa kolegom na stepeništu, i ja debilka, po navici: „Dobar dan“, on uzvrati i ajukurac, propade mi plan.

Ne valja mi to što brzo zaboravljam neke stvari. Moraću da poradim na tome. I da ne budem više mutava, jer kao što kaže pesma neka „najjači samo opstaju“. Ima tu istine, ima…

Apdejt:

Pitah ja portira pre neki dan šta je on meni sve rekao, kaže: „Vi ste prvo rekli kod sekretarice u kancelariji: „Boli me kurac“, a onda je pretio da će da Vas kazni, da idete kod generalnog…“

I sad nešto razmišljam, stvarno sam rekla da me boli kurac, poprilično glasno, i možda je to bila ta inicijalna kapisla za sve ono što je sledilo posle toga, ko će ga znati.

Apdejt apdejta:

Moj i dosije još jedne koleginice danas su završili kod direktora na stolu. Tiru riru, tiru riru…

Apdejt apdejtovanog apdejta:

Smanjili mi koeficijent. Kažu – moralo zakonski. 

Elem, ne verujem ja da je to zbog onog „bolimekurac“ momenta, ni zbog konflikta u kopirnici, niti zbog toga što sam Sindikat pitala što nam cena rada nije onolika kolika je propisana Zakonom, ne verujem ni da je zato što sam rukovodiocu pravnog sektora letos rekla da ide u pičkulepumaterinu i da se jebe i još zalupila slušalicu. Ali sigurno znam da nije zbog posla koji obavljam, jer tu sam mag

Sada pokušavam da povratim svoj koeficijent legalno, malo plačem, malo budem nadrkana, malo idem kod generalnog (to nije ovaj mali nadrkani), al’ rešiće se to, nadam se uskoro. 

I to vam je to pametne moje glavice

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke

Nego, kad smo već kod kupusa, jeste stavili da se kiseli? 

PS Sve hoću da vas pitam, je l’ moguće da ste ovo čitali do kraja? Ccc… Nikada od vas tviteraš!

 

Moj mali je opasan kada krene u grad….

Možda će se neko i setiti onog „mog“ tipa od pre par godina, što sam ga pozajmljivala i uredno vraćala nekih nepunih godinu dana. Pa ga posle arčila još neko vreme jer (pazi sad!) – dobra sam duša. Prosto nisam mogla da ga odbijem od sise.

Šalim se, odakle meni sise!?! 

Pisa_gerbere

Jes’ da je bio dosadan, svako malo mi je slao poruke, a ja, ovako ćorava, pa me mrzelo da odgovaram, a on opet bio uporan kao i prvi put – desilo se šta se desilo. Obistinila se ona narodna „Ne jebu lepi nego uporni“.

Obrlatio me, više zato što sam ja htela da me obrlati, nego što on misli da je to uradio sam, bez moje pomoći. Neka ga. Ono što ne znaš, ne može ni da ti smeta.

A ja prihvatila tu kombinaciju isključivo iz zdravstvenih razloga, više tehničke prirode, jer sam čula, ako se ne jebeš dugo, može ponovo da ti zaraste, pa ko velim… ajd’ zdravlja radi. I tako i bi.

640107585

Zajebavala me koleginica kada smo skoro bile na nekom seminaru, pa se za mene nahvatala neka paučina dok smo šetale, i povika: „Crna ženo, tebe paučina uVatila i po očima, ima da oćoraviš od nejebice“. I ja šta ću.. zdravlje mi je vazda na poslednjem mestu, ali da idem ćorava – nedolazuobzir!

no-way-jose-gif-on-full-house

 

S obzirom na situaciju, naši susreti se dešavaju vikendom, što je ok, jer nemam obavezu da ustajem u 6 kao radnim danima, ali opet ustajem mnogo ranije nego što sam navikla vikendima. Šta je problem, pitate se vi, ranoranioci?

Kako bre da se j***m kada ni oči pošteno nisam otvorila? Ne znam ni gde me vodi, ni šta će da mi radi, mogu samo da pretpostavim, ali rano je za pretpostavke, a ja mozak uglavnom vikendom i u ranim jutarnjim časovima ne koristim.

Ko je njemu kriv što ustaje u 5. Što ne može da dočeka 11. A usput obavi i vožnju biciklom, i tuširanje i brijanje, i 15min u masažeru, i doručkuje, i kafu popije, udidi se kao mlada i sve to odradi do 7.

dasa

Ja prijatelju u 7 još spavam. U 8 pijem kafu do 9. A od 9-11 obavim sve to, bez masažera i jedva stignem na vreme da izađem. Obično mi se čarape uvrte oko dupeta, zaboravim da navučem brus, nalakiram nokte pa se sva umackam, i izađem znojavija nego što sam bila letos na +40. I tako zadihana da se jebavam, dok moj mozak još nije shvatio da je napustio stanište? Muka.

Obećao je da će da me kazni za svako moje kašnjenje. I smeškao se. Zlobno. Evo brinem…

*****************

PS Ovaj post je bio u draftu par godina. Što ga nisam objavila – nemam pojma. Dakle, džaba sam brinula. Evo me u jednom komadu. A on… on se u međuvremenu šlogir’o. Bukvalno. 

Mini intervju

Novinarka: Kako ste g-đo Labilna?

Kako drugi zapoveda, što bi rekle dede.

Novinarka: Ko je taj drugi? I koje dede?

Ima ih više: direktor, šef, deca, Infostan, Elektrodistribucija, VIP, MTS, kablovski operater i nekoliko banaka, naravno. A deka je neki rendom lik, nebitan je skroz, al’ pojaviće se kasnije u priči.

 

Novinarka: Pratimo Vas ovih dana na društvenim mrežama, izgleda kao da imate neku muku. Ako možete malo detaljnije…narod jedva čeka da čuje u čemu je problem?

U parama vazda. Svi bi oni pare, al’ odakle, pa nisam ja Cica Tabaković da štampam kol’ko mi treba, nego mi daju to što mi daju, al’ mi pre toga oduzmu i firma i banka, i STR što prodaje jastuke i štep deke (jesam rekla da će deka da se pojavi kasnije?) i agencija za registraciju vozila, pa još jedna banka traži da joj uplatim na šalteru najdalje do 5. i tako. Svi bi pare od mene. Pa i ja bih od drugih, al’ niko neće da mi da. A i ako da, traži kamatu, pa kamatu na kamatu, pa idupičkumaterinu, samo neka potražnja, a ponuda nikakva.

giphy

 

Novinarka: Nije tako samo Vama. Skoro cela Srbija ima isti ili sličan problem. Osim onih 53%, njima je lepo, bar tako kažu. 

Ja sam vazda bila u manjini. I još gore, u manjini manjine. Jedan sam običan šraf koji možeš da isčupaš i da baciš, niko to ne bi primetio. Do 5. u mesecu. E onda svima trebam. Paz’ pičkamumaterina. Malo im što mi pošalju poruku da jedva čekaju da me vide na šalteru banke, nego me zovu na mobilni, pa me sve nešto zapitkuju kad ću moći, da im kažem dan, sat, minut, a ja ti pojma s vremenom nemam, sve mi se pobrkalo, da l’ sam došla il’ sam pošla ti je moje srednje ime. Ja ne znam ni da l’ ću moći da se udam drugi put, a ne kada ću moći da dođem na šalter, ajde more…

Novinarka: Kako ste se toliko zadužili?

Nije pitanje samo kako nego i kada. Al’ ne sećam se više, jer sam kredit refinansirala nekoliko puta. Trenutno mi se čini da sam se ja sa kreditom i rodila. A kako sam se zadužila? Lako. Lepo piše, dođite u banku da se dogovorimo i ja odem i dogovorim se. 

Potpišem sve što mi stave pod nos, a sve mislim u sebi: more daj ‘vamo taj keš pa da se razilazimo! Vala se svaki put rastanemo u sreći i veselju. Srećni oni, a srećna i ja, da se ne lažemo. Pa kad prođe dve, tri godine, mi taj odnos ponovo osvežimo jednim slatkim refinansiranjem. Plastično da vam objasnim, to je kao kad nađete švalera, obavezno mlađeg a punog snage. I sve puca! A onda i on omatori, pa vi opet tražite mladog, zgodnog, snažnog. Osladi se. 

Novinarka: Haha, pa ovo stvarno izgleda kao prava ljubav. Pričajte još malo…

Čini mi se da će ta ljubav da traje večno. Tačno kao da smo sklopili crkveni brak banka i ja. Što Bog sastavi, to samo nadležni sud ili Sveti Sinod može da rastavi. Bogufala do toga nije došlo, redovno plaćam i opomene, vole ljudi valjda da se dopisuju sa mnom. Oni mi napišu opomenu, a ja odem u banku da im platim, šta mi teško, kud sve plaćam, mogu još 300 dinara za opomenu i još 300 kod VIP-a za uključenje mobilnog, i još kamatu na kamatu i tako. To je jedna neobjašnjiva  povezanost, poverenje i zašto ne reći i – lojalnost. 

tumblr_mt3t3z9hjk1s15sdeo1_500

To što je ta lojalnost usko povezana sa iznosom kredita čiju glavnicu ja očito nikada neću moći da izmirim, može samo još više da učvrsti tu našu, neko bi rekao „bolesnu ljubav“. A nije bolesna. Zašto? Jer nije ljubav. To je više kao obaveza, kao kad nekome napraviš dete pa imaš obavezu da mu svako malo tutneš u džep pare neke, jer te dete neće voleti isto kao kada mu ne tutneš. Objasnila√

Novinarka: Pa šta ste Vi u toj celoj priči, dete kome se tutne ili? 

Ja sam ti budala. Al’ sam i dete, i majka, i ćerka, i sestra i prijatelj i brat. Al’ generalno gledajući, budala, što bi se reklo za sve pare. Taj moj odnos sa bankom mora da vuče i neku dijagnozu, jer kao što vidite, ja sam navučena na banku. Ja bez nje ne mogu. Al’ bemtilebarnik, ne može ni ona bez mene, majkudajojjebem. 

Novinarka: Kako mislite da rešite taj svoj problem sa parama? 

Kojim parama!? Aaaaa pa ja para nemam. A kad nemam para nemam ni problem. Meni je to tako logično. Ja imam problem sa nemanjem para. Sada vam je jasnije he he 

Novinarka: Može li pošten čovek tj. žena, tj. Vi da funkcioniše tako kako Vi funkcionišete?

A što ne bi moglo? Kad može jedan šugavi kaktus da živi sam u onolikoj pustinji bez igde ikoga i ičega, a što ja da ne mogu? Nemojte molim Vas od ovoga praviti nešto nenormalno. Nenormalno bi bilo da i meni kao i ovima što su u onih 53% bude lepo. A svi znamo da im nije, nego ne moŠ narodu dokazati, sve i da im razlupaš te blesave glavudže i gurneš u njih kalkulator, peŠes tviteraša što tandrču po vasceli dan kako onih 10% što su uzeli nije 10 nego je 9, ili 5, ili 2% ili su otišli u minus, još na to ako ubaciš i ovu opoziciju pa im oni objasne … Ček! Izvini. A i ja lupetam, pa odakle nama opozicija, e baš sam prolupala. Odoh bre da stanem u red, saĆe Palma da deli opet pare neke, biće bar za ratu za telefon, ili za dve-tri opomene, Žurim! Pojj

giphy1

Novinarka: Zbog ovoga će Srbija da GORI (FOTO, VIDEO) Nacija se podelila na 53:47!!! Pa čekajte, nismo završili interv…  o Bože što je nevaspitana! 

(cepa intervju, odlazi u Jagodinu, staje u red)

************************

E, to sam htela da vam kažem, vidite, svaka budala može da bude istraživački novinar. Samo mu treba dati 1 tastaturu, 15 minuta i još jednu budalu prekoputa. Ili ogledalo… A može i bez. 

(gasi komp, namešta krevet, čeka komentare)

tenor

 

 

 

Aj’ budala jednom, al’ što dvaput?!

Da li poznajete osobu koja je IKADA u svom životu letovala u Bačkom Petrovcu, iako nema nikakvu familiju ni bližu ni dalju na teritoriji cele Vojvodine?

Da li poznajete osobu koja je DVA PUTA letovala u Bačkom Petrovcu, iako nema sve ono što sam maločas navela?

Gledate u nju! Da, da, dakle ja sam ta budala.

Nije to meni prvi put u životu. Dva puta sam bila i u Egiptu na moru, u istom mestu i istom hotelu, jer ja sam od onih koji kada sebi pronađu oazu mira i spokoja, žele stalno da se vrate u istu.

Poznat vam je termin „aktivni odmor“ gde svako na tom odmoru gleda da što više vidi, čuje, slika, trči kao muva bez glave, upozna nove ljude, proširi krug poznanika.

Elem, ja nisam više ta osoba.

To je stresno, to sam i ja ranije radila, kada sam bila mnogo mlađa, lepša i zgodnija, i vraćala se sa odmora još umornija nego što sam bila kada sam kretala na put.

Ta vremena su daleko iza mene, ja sam sada jedna gospođetina koja pod „aktivnim odmorom“ zaista se aktivno i odmara. 24h debele ladovine. Od aktivnosti samo izležavanje, kafenisanje i kupanje. I upoznavanje okoline u krugu od 35km.

Ja sam svoju oazu mira našla prošle godine i zaista verujem da ću tamo da letujem bar još par puta najmanje.

Drage moje i dragi moji, ovo je moja oaza mira:

 

Išli smo i u Kulpin, u kaštel Dunđerskog gde su se drpali Lenka i Laza 🙂

I na Petrovaradinsku tvrđavu:

I u Čelarevo:

I u Sremske Karlovce:

 

I to je to. Deset dana uživanja, a daće Bog da bude i dogodine i one tamo, i one tamo… 🙂

E, to vam je aktivan odmor, kada odete umorni a vratite se zadovoljni i odmorni. 

 

A sutra na posao, kukala mi majka, sat je već navijen na 5:45.

Neko da me usvoji?

Možda oženi?

Pffff baš ste pffff

PS I da, ako je neko mislio da je ovo skupo za 13,3e dnevno po osobi, mislim da greši. Debelo greši, rođaci.

 

 

Dok čekam da se šlogiram

…razmišljam o prolaznosti života.

Matermujebem, ovaj život stvarno ti proleti ispred nosa. Šta si uradio, uradio si, nema nazad, sad samo napred. A kud ćeš napred, ispred tebe samo starost pusta, a kome je starost išta lepo donela?

Donela staračke pege, išijalgiju, visok pritisak, iščašene kukove, smanjene penzije, skupe banje, sve nešto naopako.

download

I smrt naravno.

Al’ kažu najbolje je kad se umre dostojanstveno.

I sad nešto razmišljam, evo, utrnula mi leva ruka, i cela leva strana. Dok tako čekam da se šlogiram razmišljam kako se umire dostojanstveno?

Valjda da se lepo obučem, udidim, da mi ne zamere babe i dede, svi pokojni odavno, grdnu familiju imam gore, daleko bilo, više ih je gore nego dole. Pa se setim one Gundulićeve „tko bi gori eto doli, a ko doli, gori ustaje“ – neka fala, nek’ me čekaju tamo, ništa nek ne silaze. 

Na sebi imam tamnoljubičastu pidžamu sa belim tufnama, crne japanke i crne gaće. Što se mene tiče, dostojanstvenije od ovoga ne biva. 

A zašto ću da se šlogiram, možda ste se zapitali pametne moje glavice znatevećčega?

Baba uključila klimu na 22, nešto joj je vruće, ode ona da spava, al’ pokrila se do guše, kao da je tri dana pred početak grejne sezone.  

Pa baba pičkamumaterina, je l’ ti vruće il’ ti je ladno, odluči se.

Ja se smrzoh. Cela leva strana okrenuta mi je ka klimi, ne osećam ništa, kao da imam na sebi tuđu ruku i nogu, deca uveliko sline, boli ih grlo, piju čajeve i kljukaju se propolisom u sred avgusta (!?!). 

Inače smo jedna normalna, prosečna srpska porodica koja se pičkara po vasceli dan, al’ uveče kad polegamo nemamo većih briga od „Ko je potrošio onol’ki benzin, jebogaotacludi“ i vazda ja napadam sina, sin mene, ćerka sina, a baba mudro ćuti. 

More, današnje babe su teški hohštapleri.

****************

Ovih dana spremiću sastav: „Kako sam provela letnji raspust“. Imam i neke slike da meĆem, sve sam naučila da skidam sa telefona na laptop, kao da imam 3 godine, kidam ovo blogovanje jeeeeeee

Imam i jedno vrlo ozbiljno pitanje za vas: 

Da li nekoga jebete volite i da li neko jebe voli vas?

Podaci su mi potrebni radi istraživanja i  da vam upišem u karton, jer evidencija je majka svih zajeba. 

Da odgovori svako ko uđe na ovaj blog, u ovaj hram dobrote, poštenja i čovekoljublja. Hvala!

S ljubavlju, Vaša medicinska sestra i brat Labilna ❤ 

 

 

 

Džaba.

Džaba meni što sam hodala Potemkinovim stepenicama gore-dole, što sam videla kip Bude od 5,5 tona čistog zlata, šetala Kineskim zidom, slušala muzičku fontanu u Barseloni i Singapuru, krstarila i Dnjeprom i Crnim morem, gledala Žizelu u Odesi, jela gulaš sa šljivama u Sadku i vruć baget u Sen Tropeu, šetala Kroazetom, pila kafu na Pjaci Svetog Marka, prisustvovala ceremoniji venčanja u Kraljevskoj palati u Bangkoku, jela supu od ajkulinih peraja negde na Orčard roudu, i grickala najveći i najštrokaviji kikiriki u sred Aleksandrije, kupala se u Crvenom moru, jahala i kamile i slonove, mahala pandi, slikala kumu sa ogromnom arom na glavi, jela kolače sa dvajesčetvorokaratnom pozlatom u Strazburu i pila kafu sa konzulom, šetala Crvenim trgom u više navrata, slikala mamu i tetku ispred Šopenovog spomenika, gledala koridu i uživala u flamenku, slikala presto poslednjeg kineskog cara, doživela peščanu oluju, na trgu u Bolonji plašila golubove, u San Marinu se slikala sa vitezom (ok, ok, samo sa oklopom), videla i ta španska sela na vrhu Barselone, upoznala neke fine ljude na jugu Francuske u jednom rudarskom mestu i svako malo govorila „sava“ i smeškala se. Doživela Rusiju u svom svom jadu i bedi, a tako veličanstvenu i impozantnu, smejala se kineskoj deci i njihovim prorezima na dupetu, doživela da mi Tajlanđanke dobacuju „oooOOooo seksi lejdi“, kupila te 1990. prve tange, vozila se vozićem na jednoj šini, tuk-tukom, velikom crnom volgom sa bezbednosnim snagama SSSR-a, tramvajem gde se vrata otvaraju sa obe strane vozila, letovala na farmi jelena, pila iz češkog kristala, videla i Budim i Peštu, u Temišvaru kupovala orahe, u Segedinu kobasicu i ukrase za jelku…

Džaba meni sve to kad Miljana obara sistem i kaže da Portugal i Mongolija nemaju glavni grad i da je Kina glavni grad Japana. 

I sad uopšte ne znam gde sam ja to bila i da li sam uopšte i bila.

Ko je odgledao prvi snimak ima još jedan gratis: 

 

Šta sam ono htela da vam kažem?

E, da, džaba meni što sam videla to što sam videla, kad ja volim da gledam Zadrugu pičkamimaterina da mi pičkalepamaterinabaš. 

Vi, kako ste? 

Kako sam počela da verujem da Bog možda ipak postoji

Eeeeee deste, kakoste? Aj’ zapalite jednu, pa da vam ispričam nešto, nisam odavno. 

Jeste seli, da počnemo? Samo da napomenem, ovo ću brzo da vam ispričam, u par rečenica, jer jedva čekam da zaboravim. 

Bože mili čuda velikoga!

Odem ti ja na Veliki petak sa kevom u crkvu, sveću da zapalimo i da kupimo neko cveće za terasu (na pijaci pored). Iscoketam tamo one ikone, zapalimo sveće, baba se otvorila za one od 50 dinara, valjda misli da su joj želje 5x veće nego kad kupi one od 10 dinara, al’ ajd’, ko sam ja da joj sudim kad me i dalje, pod stare dane, izdržava sa sve mladuncima. Jedna je majka ❤

Elem, izlazimo iz crkve, kad na samom izlazu, s leve strane na vratima piše „ISPOVEDAONICA“?!?

Ček bre, pa ja sam to videla samo na filmu. U katoličkoj crkvi. Oni to praktikuju jer su mnogo grešni, logično. Koji će Qrac ispovedaonica Srbima? Ne razumem.

Znam ja da u ispovedaonici nema nikoga, jer ja nikada u crkvi (osim retko, kada je bio neki praznik) nisam videla ni jednog jedinog popa. Ponekad neku monahinju ili crkvenjaka gde prodaju sveće i one brojanice od sto kuraca raznih, sa šljokicama, ‘vake i ‘nake božemesačuvaj, kao za seoski vašar.

Dakle, popa nema 100%, nisam ni proveravala, znam, imaju oni preča posla (levarukadesnidžep), ali sam negde u svojoj glavi notirala da bih mogla tamo jednom da svratim, šta mi pa teško, ja volim ljude, a i popovi su ljudi, samo malo više vole da kradu, i evo, sad se pitam, kome se bre oni ispovedaju? No dobro, otići ću jednom, bićete obavešteni šta me je sve pitao i šta sam mu sve rekla.

Sutradan ti ja odem sa mojom najboljom drugaricom u šetnju, po Kališu gore-dole, siđosmo do kule Nebojša, pa ajd’ prema Beogradu na vodi, to nam je neka ruta sada već ustaljena (drugi put).

E, da, na tom putu kroz Kališ, preprečimo u jednom trenutku ka kuli Nebojša, i to kroz dvorište crkve, da svraćamo nećemo, bile smo prošli put, a i bejah u crkvi dan pre, i prolazeći tako kroz crkveno dvorište, pričam ja ovoj mojoj to za ispovedaonicu, trte mrte, pitam je je l’ išla ona nekada, kaže jes’ par puta se ispovedala posle posta, i kaže pitao je pop je l’ grešna a ona rekla da jeste, pa je ja pogledah onako značajno, KAKO BRE GREŠNA SI, aj’ ne lupaj, a ona kaže da smo svi grešni osim Boga, tako piše u tim crkvenim knjigama, i lepo joj kažem da bih ja rekla da grešila nisam, kao što i nisam, kada tog trena (zaboravih da napomenem da nisam zapalila cigaretu dobrih sat vremena), dakle TOG TRENA vadim upaljač, jedva čekam da zapalim, kad on (upaljač) ispade mi iz ove moje ruke smotane, na kamen, jer je tamo kaldrma, to valjda znate, i takoreći eksplodira, začuh samo jedno pfššššššš  (to vam je od plina) i tog trena, bukvalno te sekunde ja sam pomislila kako Bog ipak postoji i da me je upravo tog trenutka kaznio.

Ne bi mi baš prijatno, ispičkarah ja i upaljač, i kaldrmu, Boga nisam, gde smem, taman sam počela u njega da verujem. Držalo me to verovanje nekih 2 min., pa se posle opet obratim ovoj mojoj: „Ja bih 100x rekla da nisam grešna, dakle dok me ne izbaci iz crkve“.

Ova se smeje, zna da sam neverujuća. Šetamo dalje, prošle kulu, izašle na šetalište, naroda kolk’o oćeš, samo se sudaramo, što sa šetačima, što sa biciklistima (biciklistička staza da se premesti, obavezno, prim.aut.), prođemo ispod Brankovog mosta, kad ja u jednom trenutku slučajno pogledam levu šaku, a ono prsti otekli, dobili na volumenu bar 50%. Gotovo. Umirem.

Došo mi kraj, onaj ozgo izvadio tefter i počeo da me precrtava.

„Ček, staniiiiiiiiiiii!“ obratih mu se u sebi, pa kažem drugarici: 

„Lele Majo, šta je ovo, saću da se šlogiram. Ijaoooo umreću ti.“

Pogleda ona, kaže „Vidi stvarno“.

E samo što mi je to rekla, mene preseče nešto po sred stomaka i oba kolena. Utrnuh od straha. Došo sudnji dan, a ja bezgrešna, pa matermujebem, kako to?! Odma počele po glavi da mi se vrzmaju stvari oko Boga, oko osvete, oko sto đavola, to je to  – KRAJ.

Kaže meni Maja: „ajd’ polako, sedi ovde na klupu, digni ruku u vazduh da ti malo proradi cirkulacija, aj ruku gore“, aj ovako, aj onako.

Radim ja sve što mi ona kaže jer je ona jedna žena pametna, radim sve a u šaku pogledujem, čas mi se čini da splašnjava, čas ne, pita me Maja: „Hoćemo kući?“ ja klimam potvrdno.  „Na koju ćemo stranu?“ pita me, rekoh „na onu gde je bliži Urgentni“.

I tako…raziđosmo se na Brankovom mostu. Zvala me da idem kod nje, a meni samo kuća moja u glavi, da se dokopam svog kreveta, pa da mrem kako Bog zapoveda, u svojoj postelji, a ne na šetalištu, ko klošarka neka, narod da mi se smeje.

I to sam htela da vam kažem, tog dana ja sam počela da verujem u Boga.

Sada me je to prošlo, držalo me taj jedan dan, što je dosta za početak. I za kraj. Jer ja, misleći o Bogu i njegovoj dugoj ruci osvete – ne želim više da mislim. Dobro je meni bilo i bez njega.

Eto.

Verujete li vi u Boga i šta me se tiče da li verujete, jebete li šta?

 

PS – E, da, ono cveće što je keva kupila na Veliki petak, neke jebene kaliope, pa ono je užas živi. To su bre neke jebene muškatle samo malo loptaste, a ja muškatle nikako ne volim. I sada, kad god izađem na terasu, ja ne vidim kaliope, nego iljadudvestadinara. Jebem ih do poslednjeg! I babu. Al’ jedna je baba, tj majka moje dece, ćutim, trpim… šta ću.

Božeeeee, grešna li sam! Jebem babu. Pa gde to ima? To može onaj Bane, i onako mu zinulo dupe da ide u Amerike.

Banetu neka je srećan put, i dug ostanak, a nama grešnicima ostaju muškatle. I ispovedaonica.