Vodovoddžijino prokletstvo

Kad nešto krene naopako, krene od ponedeljka, pa kad se zaustavi. 

Prošlog ponedeljka krenem na posao na vreme, pokvari se autobus. Uletim u drugi na drugoj liniji kako bih navatala tramvaj. Tramvaji ne rade, tj. radi jedan u lokalu (što mi ništa ne znači) i ode mi ispred nosa. 

Okej, idem busom. Dok sam čekala bus, kupim doručak (jogurt u čaši i neke kifle). Dođe jebena 27-mica puna kao konzerva sardina. Klaj, klaj, više se zadržavamo na stanicama dok izađu i uđu putnici, nego što se realno vozimo. Shvatim – zakasniću! 

Ako zakasnim – najebaću!

Dok sam se gurala ka vratima da siđem kod Pravnog, ispadne mi kesa sa doručkom. Podignem je, izađem, skapiram da nemam dovoljno para za taxi. Trk na bankomat. Unesem iznos – nema sredstava!?! Unesem ponovo – isto. Još jednom – opet isto. Znam da me bankomat laže, ajde traži drugi. Odmah iza ćoška u Beogradskoj Zona 24/7. Dakle, ubacim karticu da bi mi se otvorila vrata, pa tek onda unutra podižem pare sa bankomata.

Gurnem karticu – vrata se ne otvaraju. Piše „ponoviti postupak“. Ponovim još 2-3 puta – ćorak. O svetijebemnejebano, šta sada? Srećom, nalete neka devojka, gurnu karticu, naravno njena radi, i otvoriše se vrata Raja. Podignem pare i ajd’ na ulicu da ganjam taxi.

Uhvatih neki peti, šesti. Šta je ovo narode, sve se nema a vozikate se taksijem, a!?! 

Ulazim u taksi, ne uvučem nogu na vreme, božemeprosti kao da mi je oduzeta, i opalim se vratima po stopalu. Aućh! 

Stigoh u firmu kao Čavić, u poslednjoj stotinki. Uopa! Nema ribanja, direktore! Ja stigla, vi nebitni! 

Masiram nogu, pričam koleZinicama šta je bilo u petak (to ću posle da vam napišem ako ne zaboravim), dolazi druga koleginica da mi kaže kako moram da prihvatim još jedan od papira i da vodim evidenciju o još nekoliko papira, kako je to sve povezano, nebitno, kenja ona, a ja samo razmišljam kako ću da eskiviram, nisam ni ja majmunka najveća. 

Došla pauza, ja gurnem ruku da izvadim kifle i jogurt, a ono jogurt puk0. Pola se prosulo po kesi, natopilo kesu s’ kiflama, ali glad ne priznaje te situacije, vadi kifle, pij jogurt, jedi govna i tako… prođe dan.

Mislim da sam imala još neku neprijatnost tog dana, ali pokušavam i ovo da zaboravim, te ne bih da analiziram prošlost, glava mi je na ramenima, znači – dobro je!

Sutradan se ja namunjila da onoj koleginici od juče vratim taj papir uz koji se nadovezuje još 3 papira + neki rokovi koji moraju da se ispoštuju. Odem kod nje u kancelariju, sede njih dve, a ja počinjem sa uvodom: „Pročitala sam Pravilnik, i gde si ti videla mene u svemu ovome“. Tek će ona: „Nisam nigde, rekao tehnički“. 

Ček bre, šta će meni tvoji papiri koje si do juče vodila ti dve decenije unazad? 

„Pa ni meni više ne trebaju. U stvari treba mi sada samo jedan papir. I još jedan, ali samo da nešto upišem u treći papir i onda izdamo to što izdajemo“. 

A kome ide ovaj prvi papir? – „Obrađivaču predmeta“. A onaj drugi ide tamo? „Ide.“ A treći ostaje meni dok ne stigne četvrti koji ostaje meni a tebi vraćam treći? – „Tako je“. 

Da vam kažem, ko je shvatio, shvatio je, papiri su nebitni u celoj priči, sledi nastavak. 

Između stolova ove dve koleginice, (jebite mi sve što postoji ako ikada u životu primetim bilo šta kod bilo koga, tačno i slona da imaju u ćošku, crnca u krilu, ovce po stolovima – dakle ništa ne primećujem, posebno kod osoba sa kojima sam strogo u poslovnim odnosima), primetim ja, ćorajka ćorava, malu staklenu kuglu sa Deda Mrazom u sred kugle, i onim pahuljicama po dnu, krenem da izbućkam, dohvatim postolje te kugle, podignem u vazduh, a ona kugla lagano spadne sa postolja, pređe mi preko šake, otkotrlja se po stolu, pa na stolicu i sa stolice  TRASSSSS na pod. 

Staklo se polomi, ona smrdljiva voda me isprska po nogama, kugla u paramparčad, postolje čitavo, a na njemu, kao kurac po sred čela stoji Deda Mraz. Jebo me da me jebo!

Šta da vam kažem. Umrla sam od smeha, pa mi je onda bilo neprijatno. Pa sam se izvinjavala. Pa se smejala. Pa pitala gde ima da se kupi. Pa se smejala, crvenela… a u glavi mi je bilo samo jedno: „GDE SU VRATA JEBEMTIŽIVOT!“

To je bilo to, a u petak, pre ovog ponedeljka, videla sam se sa onim gilipterom od majstora koji me je onomad odrao. Tražila sam da mi donese račun. I doneo je sa cenama samo njemu znanim. Srećom pa sam na netu detaljno saznala kakvi su prevaranti, račun nisam potpisala ali sam mu rekla da im se sprema grupna tužba (to sam blefirala), na šta mi je gulanfer odgovorio: „Koliko misliš da treba novca da ti vratim i da zaboravimo šta se desilo?“ – Samo da mi naplatiš realnu cenu. „Je l’ ok 3.000?“ – OK. 

I naravno, dao mi je 3.000.

Sve mislim da me je prokleo, pa mi se u ponedeljak i utorak sve ovo dešavalo. E đavo bi znao da li je… 

Vi kako ste?