Ono kad si zreo…

…pa danima šetaš gradom u potrazi za kaputom i to baš onakvim kakav si  zamislila: ni predugačak, ni preširok, strukiran po mogućnosti, sa nekim krznencetom oko vrata, ili rukava ili tamo-vamo, crne boje, od kvalitetnog materijala, elegantan, u svojoj veličini i što je najbitnije da bude topao. 

Pa ga napokon dočekaš, i kupiš – knap!

A greje toliko, da ladno mogu da ga nosim u sred jula, oko 22h, dok šetam pored reke da me ne jedu komarci. 

Pa odeš sutradan i provedeš u radnji cirka 2 sata opsedajući mušterije i zaposlene pitanjem: „A šta Vi mislite, koji mi bolje stoji?“, i dobiješ jednak broj glasova „ovaj“ i „onaj“, pa popizdiš. Pa zameniš ipak za veći, jer ne kupuješ haljinu nego kaput i to ne za jednu sezonu, i ne baš jeftin. I dođeš kući pa tamo dobiješ nervni slom, jer si bacio pare na nešto što ti više nije „TO“. 

Taj slom živaca morao je odmah da se nekako neutrališe novom kupovinom nečega totalno glupavog, jer ja sam kao što znate majmun. Daš mi drugu zanimaciju i odmah zaboravim šta sam pre radila.

Onda sam kupila omanju tašnu, da mi se slaže uz kaput, kako bih lakše podnela razočarenje. A onda uz tašnu kupim i jedan, jebemumater ne znam kako bih ga nazvala, ali nešto tipa „grejač za uši, čelo i veći deo poglavine“ i doživim prosvetljenje! I prođe me slom živaca. A jeftinije bih prošla da sam kupila bananu. Ili celo kilo 😦 

A onda sutradan prošetam gradom, kad gle čuda, bunda (monton) za samo 39.000 dinara!

„Aj ne seri!?“ povikah ja u sebi.

Proveriti.

Uđem, pitam, probam. Savršeno.

Malo je falilo da viknem „Kupujem!“. Prodavačica videla kako mi cakle oči, iznosi ponude… te na rate, te čekovi, te kupite na kreditnu karticu, te daje popust 10%. 

Tužno rekoh: „Ništa. Nemam.“ I muk.

Tešiše njih dve mene malo, a sve pričaju u nekom Futuru, ništa ih nisam razumela. 

Ne znam kako sam našla vrata. Znam da sam pogledom još jednom ispratila ono malo čupavo divno stvorenjce koje zovu tako grubim imenom. 

Elem, u tom montonu sada boravi moja duša, a telo će malo da sačeka.

Cena je zaista prava sitnica, s obzirom na to kako to maleno čupavo čudo greje svaku kost i svaki deo mog zanosnog tela veličine 2XL u braon boji, a prihvatila bih i crnu, teget, kaki, cigla, rezedo, roze i što bi rekla tamo neka AleksandraNM nešto na slovo m a nije ni pink, ni crveno nego magenta. 

Ako niste shvatili, ovo je poziv da mi organizovano kupite nešto lepo i jeftino što pre, jer zima samo što nije zazimila. Pokažite svoju humanu stranu. Eto! 

Jesam vam rekla skoro da vas volim? Kako nisam!? NISAM!? 

Nemrembilivit!

O-bo-ža-vam vas!

Svih 200 i nešto.

Ako 39.000 dinara podelite na vas 200, pa to je stvarno smešno. Ne brukajte se, sve to oZgo neko gleda.

PS Da ne kupih ono za glavu i uši (a liči na šubaru) i dok se nisam dobro natrontala, danas bih sedela u domu zdravlja na plućnom. I ginekologiji. Nego, jeste podelili 39.000 sa 200? Kol’ko izađe po jednom blogeru? Prava sitnica!