Opomena pred isključenje

Ne, stvarno, baš zabušavam! Odavno vas nisam gnjavila.

Što ja da čuvam svoje muke, kad imam vas da sa vama to pošteno, takoreći bratski podelim. Dođem ovde, istresem svoje muke, pa vi sa njima vidite šta ćete, ja za to niti imam živaca, niti volje, a vremena imam na pretek, da vas ne lažem.

S tim u vezi moram da napomenem da ona narodna „vreme je novac“ nije tačna, jer ja novca nemam. 

Kako i da imam kada sam puna 3 meseca na bolovanju.

Za nedelju dana počinjem da radim. Sve me žmarci spopadnu kad pomislim da moram da se probudim u 6, a ono noć. I šta ću, uvek pomislim da je opet vreme za leganje al’ ovi jebeni mobilni zvone na svakih 5 minuta da me podsete kako život nije med i mleko, čaj i čajni kolutići, nego jedna kompleksna situacija, da se tako narodski izrazim. A ja sa situacijama nisam na per tu. 

Stvarno nisam stvorena za rad i to neko ustajanje u praskozorje. Kokoška nisam, jebemumater, nit’ rano ležem, nit’ se prirodnim putem rano budim. A nisam ni za rad, realno. 32 godine sam radila, i da vas pitam sada: „Kada ću ja da uživam?“ 

Kao što i sami primećujete, meni je vreme ili da odem u penziju ili da se udam. Ili da umrem, daleKOBILO, pu pu i pu! 

Pošto mi Zakon ne dozvoljava da odem u penziju ovako mlada, lepa i prepametna, ostaje da se udam. Za nekog grešnika  finog čoveka, koji će da mi ostatak života napravi na bajku.

Ima li zainteresovanih?

Tako sam i mislila. Pa sve li moram sama u životu, ocamujebem! 

E ovo sam sada slagala.

Oprostite 😦 

Meni je vazda trebao neki stativ da se na njega oslonim, prilegnem, dozvolim da mi ugađa, šta ću, nisu me pripremili za život. 

I, kao što većina vas već zna, život nije Rubikova kocka da je složiš za godinu, dve…

 

… ili nikad.

Kad popizdiš kocku baciš, šutneš, zapališ, a život moraš da živiš. Pa kako se ko snađe.

To što sam ja nesnađena – ne znači da nisam dobar čovek. A ne znači ni da jesam.

Lepo vam rekoh da je to komplikovana situacija. A ja kakva sam, od komplikacija bežim kao Ivan od Miljane. Ja bežim, a one me jure, i kako ću sama protiv njih? E, tu neko mora da podmetne svoja pleća. 

Još nema zainteresovanih? Hm… dobro. Ja sam stara čekalica.

Samo pazite da ne bude kasno. Neki će da se doseti  u dogledno vreme da sam ja ipak savršena prilika, a ja ću jedva da dočekam da mu kažem: „Izvini, kotepajebe, ja sam se snašla! Prc!“

I tako…  

Od ostalih novosti, dužna sam da vas obavestim da sam juče udisala helijum iz balona. To NIKAKO nije dobro. Nikako, nikako! 

Od prošlogodišnjih želja ostvarilo mi se dosta sa onog spiska. Nije do Deda Mraza, i to da znate. 

Ukebali me panduri zbog „brze“ vožnje. Čekam poziv kod prekršajnog, a foto album od Radarske kontrole, sa slikama uz i niz Bulevar Nikole Tesle očekujem na proleće.

Miljana je trudna, a Žiža valjda još nije umrla. Samo tako izgleda.

I što bi dotična rekla: „Nije vam ovo prc parada!“, odoh ja da spavam, do sutra da ste mi rešili il’ penziju il’ udadbu.