U laži su kratke noge il’ visok pritisak u babe

E, de ste? 

 

Jesam vam pričala kako često nemam meru, što u hrani, što u spavanju, često u kupovini osnovnih životnih namirnica? Svega mi malo! To je valjda neko prokletstvo, neka nesrećna karma što me prati odvajkada, možda su moji preci za to krivi, ne znam, ne mogu da dokažem.

I sve je to ok, mora i da se jede, i da se spava, i da bude frižider bar polupun. Al’ što sam prokleto alava kada imam kreditnu karticu pri sebi sa još slobodnih sredstava… e, to mi nije jasno…

Skoro sam je izmirila, došla do neverovatne nule u plusu, odahnula, obećala sebi da neću više da se zajebavam, i eto, držalo me mesec dana. 

Da ne dužim, odem u petak „samo da vidim“ šta je u „Jasminu“ na popustu, vidim slave nekih 60 godina postojanja, tako nešto, daju popust 20% do ponoći. 

Dakle – samo da vidim.

Dakle – popust 20%. 

Dakle kupim parfem.

Jedan.

Pa još jedan.

Dobro, ovaj drugi je bio na popustu 50%, čisto da znate, akcija traje do 30.06.

Elem, sjebendam ja tu devetiljadaineštodinara, a gaće na guzici poštene nemam, cipele u fazi raspadanja, gardAroba postala odavno tesna (i ne, u ovom slučaju to nikako nije sexy), baba treba da ide na operaciju, trebaće i tu neke pare… 

Al’ kad mrkne svest – čovek radi stvari što nikada ne bi uradio. E, tako je i meni „mrkla svest“ u petak. Što bi se ono reklo, ja sam u afektu kupila to što sam kupila. Ali dobro je to što sam ja u tom istom afektu mogla nekoga i da nedajBože ubijem, unakazim, napadnem.. I, kad iz tog ugla „afektivnog“ pogledam na celu situaciju, ja sam u stvari uradila dobro delo! Obradovala sam 2 osobe, sebe i potomkinju. 

Na putu ka kući pozovem ćerku i lepo joj objasnim šta sam uradila i da me ona sačeka na vratima da ja lepo skembam one parfeme i da čekam pravi trenutak da babu „iznenadim“. 

S vrata smestim ja to u plakar, ušuškam, ostavim za kasnije, dok istestiram babino raspoloženje i pritisak krvni.

Pri tom sam bila i u radnji, spuštam kese na sto i kažem „evo banane neke, kupila sam za 200 dinara“, kad će baba u vrisak „BANANE 200 DINARA!“

Noge mi utrnuše.

„Pa kako 200, juče su bile 150“ nastavlja baba.  – Nisu 200 nego sam kupila ZA 200, smirih babu. Domunđavam se sa ćerkom sada da slažem za cenu parfema, pa kažem „A da joj kažem da sam platila 7.000?“ tek će ona „nisi puno smanjila, i dalje je mnogo, vidiš kako je poludela za banane“, i smeje se.

-A što ti sada sušiš kosu, ideš negde?

„Rekla mi baba da idem u apoteku na prvoj stanici, tamo su jeftiniji lekovi“. – Ajde idem ja (ponudih se, šta mi teško, a valjda već proradila griža savesti).

„Taman joj reci da si uz lek dobila parfem za 1 dinar, a drugi si dobila gratis“

Odoh, kupim lek, baba sva srećna, uštedela 70 dinara. O sve ti jebem, tek mi onda bilo žao pa se mislim „šta napravih, ima daleko bilo majku da izgubim zbog gluposti“ pu, puuuu! Jebali me parfemi baš! Obadva. 

Sažeta istorija mojih grehova u jednoj rečenici:

Imam ja običaj da tako (a obično se desi da kupim nešto kada imamo najmanje para), dakle, kupim to nešto i sa vrata skočim da ljubim babu i kažem „Jaoooo, pa nisi trebalaaa, kako si znala da mi baš sada treba _______________ (to nešto što sam kupila)?“ i uvek upali, valjda zato što su sitnice i što je simpa.

Nastavljam ekspoze!

Danas sam pokušala da joj kažem kako je ćerki i meni već kupila poklon za rođendan. Baba se smeje, rekoh „daj čestitaj nam rođendane, donesi poklone koje si kupila a nisi bre ni svesna kakve si nam poklone kupila!“. 

Navodim babu na rešenje enigme, pomažem, sumnja ona vidim, al’ se pravi blesava. Nije prošlo. Kaže „Ja vam nisam ništa kupila. Nemam, odakle mi?“ I nastavlja: „A vi kupite ako imate!“.

PA NEMAMO NI MI!!!  

Slagasmo a ne trepnusmo!

Ćuti ona, ćutimo i nas dve.

Mislim da je očekivala da joj iznesemo poklone, MORA da je kopka! Al’ ne damo se ni nas dve tako lako. Znatiželja mora da se zasluži!

 

Parfemi još čuče u plakaru. Tuguju. Baš kao i nas dve. Čekamo pogodan trenutak da se radujemo jedni drugima. 

Dakle, danas (u nedelju) je dan D. Ako neko ima bilo kakav predlog kako da babi saopštimo da smo se ponovile, a da joj pri tom ne skoči pritisak, pa i da se obraduje u neku ruku što nas je darivala neplanski, neka progovori sad… ili neka zauvek zaćuti! 

Čekajući vaše konstruktivne predloge.. osećam se kao fakir početnik