Neću vrapca, oću goluba!

Neću kusur, oću žvaku!

Neću nešto, hoću sve!

Ovo je ukratko, a sad malo naširoko.

Lepo sam vam rekla da sam zaljubljena. Do ušiju. Bogufala te su mi uši velike i klempave pa vam je sada jasno da je ta ljubav pregolema.

Ono što vam nisam rekla je da je ta ljubav u stvari samo ono što sam ja umislila. I neka sam. Meni je lepo. I njemu je (kaže) lepo. Od dva LepoLepo dobijemo jedno prelepo, al’ nekako bez boja i mirisa.

Mi se ne čujemo (čuli smo se jednom, to se ne računa), mi se ne viđamo, mi samo prelepo komuniciramo u ovoj dimenziji. I smejemo se kao dva retarda. I pišemo pokatkad pisma jedno drugom o nedostajanju, i jedemo govna po vasceli dan kada smo online, i zajebavamo jedno drugo, i razmenimo po koju ozbiljnu o Brexitu (!?!), 8. Kongresu, izbeglicama, i ja mu ne dam mira, i gnjavim ga bez milosti, a on se grešnik uopšte ne opire. Čak i sarađuje!

I muvamo se tako mi, suFtilno i nenapadno, pa dođoh do zaključka da ćemo izgleda umreti prirodnom smrću a smuvati se nećemo. I, kao što kažu statistike, u muškaraca Srbalja je životni vek kraći, te konkluzijom dolazimo do spoznaje da će on prvi da baci kašiku, srećnomubilo!

Baciti kašiku!

Iako je 2 godine mlađi. I lepši. I pametniji. I uspešniji. I načitaniji. I sve.

Ovim poslednjim redom kojim počinje sve na slovo „I“ ja ne dam na značaju ni 5 para, jer sam ja sve kontra, a suprotnosti se privlače i to je taj zakon prirode ili fizike ili slučajnost, ili sviranje Qrcu, nešto jeste svakako, i neka je, da ne kvarimo.

 

Taman sam mislila da ću umreti sama, sa dve nacrtane mačke, kad ono… imaću i neka pisma upućena meni lično i nateraću ga da mi piše pesme i svaštanešto lepo, a šta ima da ga teram kad on sam oseti potrebu on napiše, (retko al’ napiše), al’ nikako stihovi neki da mu izađu iz prstiju i te teleće glave, valjda mu nisam muza što se tiče poezije. 

Muza poezije

 

Ono što mene brine je zašto ja verujem ovim redovima ispod? 

„…Nisam umeo da napišem da sam poželeo da budem senka koja će ti preko lica preći i dotaći te dok spavaš, da te u tom snu povedem kao Petar Pan u zemlju Nedođiju. Možda mi zato ova kafa i cigareta prijaju više nego obično, prija mi ovaj mir i tišina, gledanje po ćoškovima i u ove tmurne boje dok se noć polako predaje danu. Pokušavam da shvatim šta se to desilo, ispod koje duge sam to prošao. Je l’ znaš da se osećam kao klinac, da ponovo mogu prozvati onu bitangu Jesenjina kome su ulice uvek bile tesne i krivudave, da Branku Radičeviću mogu reći da ipak pijem lepše i mirisnije vino nego on, da ponovo mogu razumeti Miroslava Antića dok je na tvrdjavi ležao na travi i slušao kako ona raste.

Daleka ćeš ostati možda zauvek, ali tako si blizu, čak na dohvat ruke……tu si i volim svaki san u kojem si ti.

Ti si moja tišina ….. moje jedino ćutanje.“

*****************************

Eto, prvo što mi je zasmetalo je to ćutanje.

Mora izgleda grdan da čuti jer verovatno ima ženu. Glupo bi bilo sa njom da ćaska o meni, nije baš ni pristojno. Ja njega nikada ništa konkretno nisam pitala, nije ni on mene a tiče se naših statusa. Nije nam ni bitno izgleda, kad smo slepci slepački, svi bre unapred saznaju ko je, šta je, gde je, odakle je, te daj bris iz dupeta, donesi LK i diplomu ako poseduješ i to je to. A mi retardi glupanderski ćaskamo kao da imamo 15 godina i da nam ne daju roditelji da izlazimo jer smo pri tom i loši đaci.

Ja sam baj d vej mojim ukućanima priznala da sam se zaljubila i imam podršku. Ćerka je čak konstatovala i da sam se prolepšala, malo ali ipak jesam. Eto šta ljubav tj zaljubljenost napravi od čoveka tj žene tj mene, jer ja više ne znam šta sam, ovako ispada da sam daktilograf IA klase i da me ne očekuje napredak u karijeri, jer od pisaće mašine se pobeći ne može, kao ni od dobrog sagovornika. 

Nisam ga planirala u svom životu, pojavio se niotkuda i ja sam pala na dupe.

On čak ni fizički nije moj tip. Nema 100kg i pivski stomak 😦 

Zaljubila se u majmuna majmunskog, mora da je neki jebač preletač, ali meni više ni to nije bitno. Nekako sam u svojoj glavi stavila tapiju na njega. Moj je i od onog ozGo, nema mnogo izbora. Što više izbora imaš to si neodlučniji, dakle, ubediču ga da sam ja u stvari njegov Bog i to je to. Kraj.

Ono o čemu sam ovih dana razmišljala je da je izgleda neminovno da se mi jednoga dana ipak sretnemo na nekoj kafi, što automatski podrazumeva da moram da depiliram brkove i da se naguram u steznik, da ga istrpim neko vreme (steznik), plitko da dišem i da se kikoćem kao svaka dama kojoj se brak osmehuje ili kurac neki, nešto… kafa, jebemliga.. 

 

Ovih dana od jedne muške osobe dobila sam sms: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani…“ 

Šta će meni vrabac? Iš tamo! 

Hoću goluba i tačka!

PS Koliko traje ova boleS? Da li ostavlja posledice? Mogu li da zatrudnim? 

Ako umrem od ljubavi, pamtite me po lepom! Slažite da sam bila dobra, da ste me voleli, da sam vam pokatkad nedostajala, jedite žito, cveće ne treba… Volela sam i ja vas, majke mi! Fala na pažnji … 

***************************

Izvinite, post je malo duži, i imam neki problem sa ovim razmacima između redova, ne znam zašto, a i boli me dupe, čitajte, mučite se, kao što sam se ja mučila čitajući onu glupavu knjigu ovako i ovo_____________liko zaljubljena. 

Još jedna napomena, imam ja svoju teoriju o ovom zaljubljivanju. Ja sam se zaljubila izgleda u njegovu sliku o meni, dakle – u sebe. Dragi „Bravo“ da li sam ja za hospitalizaciju ili samo imam prolazno devojačko ludilo?