Vaskrsla

Eeeeee de ste?

Odite prvo da vas iscoketam kolektivno!

Evo, ja došla ponovo malo da muku mučim sVama, finim ljudima, večito spremnim da odmognu pomognu meni u nevolji.

Rešila ja da kupim polovnO autO. A u autO se razumem kao u nanotehnologiju, iako bih o onim nano-maskama imala da prozborim po koju.

Kao što sam u više navrata rekla – ja sam Meka za banke! Tačno bih mogla da im ponudim uslugu reklamiranja na blogu, za sitne pare, a može i za slavu.

Trenutno sam u proceduri dobijanja kredita, i sada, dok čekam da me ojade  obraduju (jer sam ja vazda srećna kada mi na račun legnu pare, bez obzira što moram da ih prosledim dalje), pade mi na pamet jedna sitnica. Ja nisam vozila ravno 23 godine. Dakle, ta kola treba najpre ODVESTI na registraciju, pa ODVESTI na servis, gde reč odvesti ne znači uzeti za ruku i sprovesti od tačke A do tačke B, mada mu dođe isto, samo bez ruke (!?!)

Razmišljam da zovem brata, oca, kolegu, sinovljevog druga, da platim nekome da mi DOVEZE aut0, i onda da sedim u njima i plačem.

Imam ja te povremene tripove da ja mogu i znam sve, i da se ničega i nikoga ne bojim. Kao onomad kad sam otišla u agenciju i uplatila put u Kinu, dok mi je vlasnik agencije pričao šta ću sve da vidim iz aviona: te neka naftna polja, te Himalaje, 100kuraca, a ja sve to u mislima izmaštala, pa došla kući i zovem drugaricu, sve joj ispričam tek će ona: „Jesi ti zaboravila da se plašiš vožnje avionom?“.

PLJAS!!!

Gotovo. Plaćeno, čeka se datum poletanja, tamo-amo više se i ne sećam koliko sati sa sve presedanjem u Frankfurtu. Od tog pogleda nadole nisam videla ništa, jebe se meni za Himalaje i Tibet, meni glava u torbi i to na xy hiljada metara.

Ovog puta glava će mi biti kao buktinja kada budem sela u vozilo i razmišljala gde se beše pali svetlo. Jer u doba kada sam ja vozila auto, nisu se palili farovi, još te ljudi na putu opominjali ako svetliš.

Trebalo bi ovih dana da nabavim one nalepnice „Pazi!!! Beba u autu!“ ili nešto što ima veze sInvalidima, ili da nabavim ono „L“ i da se pravim blesava.

Pre neki dan vidim na tviteru ovo:

tačno sam se pronašla u slici i vremenu!

**********************

E, da, kao što vidite, meni su počele da se ostvaruju novogodišnje želje. Ko vas jebe pa ste neverne Tome, ja sam u svoje želje verovala jako, i dozvala sam ih.

Jedna od želja je bila i da koleginica zatrudni. I – zatrudnela! Opabato!

Ona za dečka još nije ostvarena, ali ja čekam, a ko čeka taj dobije najbolje! …dedu nekog od 70 godina sa deviznom penzijom, zašto ne? I onako kažu da su godine nebitne ako je ljubav prema devizama iskrena.

Onaj monton mora da padne do novembra, jer moje su kosti stare, šuplje, ako se u njih useli hladnoća, komotno možete da me odložite na Lešće ili gde vam je bliže, meni će i onako biti svejedno.

Odoh sada u krevet i dok se ne uspavam pokušaću da se setim sa koje strane beše gas, a sa koje kočnica, mislim da je to bitno.

Ako se ne uspavam brzo, misliću o novom dečku. Ili o devizama. To opušta. 

***********************

Vi kako ste? Kako vaši problemi? Planovi? Seks i ostale rabote?