Status veze: Robinja

Da, da…

Banke će uskoro početi da se otimaju o mene, jer odana robinja je prava retkost.

Robovi obično traže način da pobegnu, ima slučajeva i da su se lišili života, ili lišili života svog gospodara, a ja sam ostala lojalna bankarskom sistemu, i ta naša veza je neraskidiva.

Taman kad pomislim „izdržaću, neće ovo više nikada da mi se desi, nisam ja toliko bogata da mažem guskino dupe maslom“ kad ono prtz! Vrisne bojler, pukne daska na wc šolji, pohabaju se cipele, treba vazda nešto za u kuću i šta drugo nego kuc-kuc, dobar dan, dobar dan, je l’ može – MOŽE! I voila – evo tebi sestro ovo i rollaj!

Al’ život je jedan, a kredita podosta, banaka još više pa biraj. Hoćeš sa fiksnom kamatom, ili u evrima, sa osiguranjem ili bez, na 5-10 godina – izvol’te. Poture mi ris papira da potpišem i aj’ ti sada lepo kući i čekaj da legne. A ja kao treba da budem srećna. I što je najgore – jesam.

Sve je stvar percepcije. Ja ono što mi legne na račun – računam da sam zaradila. A u stvari, posle par meseci počne ova bukagija da me žulja i tek se onda opasuljim.

I sve to nije bitno, robijam ja, šta ću, kad muka natera. Nego se plašim da sam dobila onaj Stokholmski sindrom koji je primenjen na mene i bankarski sistem, gde sam ja taoc a banke otmičari, i ja se kao onda vežem emotivno za otmičara, pa mi bude simpatičan, pa  počnem da opravdavam sve te visoke kamate i skrivene troškove, svo to zvanje na mobilni radi opominjanja za neplaćenu ratu ja doživljavam kao da oni u stvari samo žele da čuju moj umilni glas, muvkamo se malo i tako. 

I, dok traje ova naša čudna „veza“ ja sanjam o tome da me otme neki šeik, sultan, tajkun.

I da se razumemo, meni pare uopšte ne trebaju. Treba mi samo lagodan život u svili i kadifi, šerbet da pijem, dimije da nosim, Hurem da budem.

 

Nego, je l’ neko zainteresovan da mi bude žirant? Bilo ko…? Može i gej! Ne, a? OK.