Eeeeee deste, kakoste? Aj’ zapalite jednu, pa da vam ispričam nešto, nisam odavno.
Jeste seli, da počnemo? Samo da napomenem, ovo ću brzo da vam ispričam, u par rečenica, jer jedva čekam da zaboravim.
Bože mili čuda velikoga!
Odem ti ja na Veliki petak sa kevom u crkvu, sveću da zapalimo i da kupimo neko cveće za terasu (na pijaci pored). Iscoketam tamo one ikone, zapalimo sveće, baba se otvorila za one od 50 dinara, valjda misli da su joj želje 5x veće nego kad kupi one od 10 dinara, al’ ajd’, ko sam ja da joj sudim kad me i dalje, pod stare dane, izdržava sa sve mladuncima. Jedna je majka ❤
Elem, izlazimo iz crkve, kad na samom izlazu, s leve strane na vratima piše „ISPOVEDAONICA“?!?
Ček bre, pa ja sam to videla samo na filmu. U katoličkoj crkvi. Oni to praktikuju jer su mnogo grešni, logično. Koji će Qrac ispovedaonica Srbima? Ne razumem.
Znam ja da u ispovedaonici nema nikoga, jer ja nikada u crkvi (osim retko, kada je bio neki praznik) nisam videla ni jednog jedinog popa. Ponekad neku monahinju ili crkvenjaka gde prodaju sveće i one brojanice od sto kuraca raznih, sa šljokicama, ‘vake i ‘nake božemesačuvaj, kao za seoski vašar.
Dakle, popa nema 100%, nisam ni proveravala, znam, imaju oni preča posla (levarukadesnidžep), ali sam negde u svojoj glavi notirala da bih mogla tamo jednom da svratim, šta mi pa teško, ja volim ljude, a i popovi su ljudi, samo malo više vole da kradu, i evo, sad se pitam, kome se bre oni ispovedaju? No dobro, otići ću jednom, bićete obavešteni šta me je sve pitao i šta sam mu sve rekla.
Sutradan ti ja odem sa mojom najboljom drugaricom u šetnju, po Kališu gore-dole, siđosmo do kule Nebojša, pa ajd’ prema Beogradu na vodi, to nam je neka ruta sada već ustaljena (drugi put).
E, da, na tom putu kroz Kališ, preprečimo u jednom trenutku ka kuli Nebojša, i to kroz dvorište crkve, da svraćamo nećemo, bile smo prošli put, a i bejah u crkvi dan pre, i prolazeći tako kroz crkveno dvorište, pričam ja ovoj mojoj to za ispovedaonicu, trte mrte, pitam je je l’ išla ona nekada, kaže jes’ par puta se ispovedala posle posta, i kaže pitao je pop je l’ grešna a ona rekla da jeste, pa je ja pogledah onako značajno, KAKO BRE GREŠNA SI, aj’ ne lupaj, a ona kaže da smo svi grešni osim Boga, tako piše u tim crkvenim knjigama, i lepo joj kažem da bih ja rekla da grešila nisam, kao što i nisam, kada tog trena (zaboravih da napomenem da nisam zapalila cigaretu dobrih sat vremena), dakle TOG TRENA vadim upaljač, jedva čekam da zapalim, kad on (upaljač) ispade mi iz ove moje ruke smotane, na kamen, jer je tamo kaldrma, to valjda znate, i takoreći eksplodira, začuh samo jedno pfššššššš (to vam je od plina) i tog trena, bukvalno te sekunde ja sam pomislila kako Bog ipak postoji i da me je upravo tog trenutka kaznio.
Ne bi mi baš prijatno, ispičkarah ja i upaljač, i kaldrmu, Boga nisam, gde smem, taman sam počela u njega da verujem. Držalo me to verovanje nekih 2 min., pa se posle opet obratim ovoj mojoj: „Ja bih 100x rekla da nisam grešna, dakle dok me ne izbaci iz crkve“.
Ova se smeje, zna da sam neverujuća. Šetamo dalje, prošle kulu, izašle na šetalište, naroda kolk’o oćeš, samo se sudaramo, što sa šetačima, što sa biciklistima (biciklistička staza da se premesti, obavezno, prim.aut.), prođemo ispod Brankovog mosta, kad ja u jednom trenutku slučajno pogledam levu šaku, a ono prsti otekli, dobili na volumenu bar 50%. Gotovo. Umirem.
Došo mi kraj, onaj ozgo izvadio tefter i počeo da me precrtava.
„Ček, staniiiiiiiiiiii!“ obratih mu se u sebi, pa kažem drugarici:
„Lele Majo, šta je ovo, saću da se šlogiram. Ijaoooo umreću ti.“
Pogleda ona, kaže „Vidi stvarno“.
E samo što mi je to rekla, mene preseče nešto po sred stomaka i oba kolena. Utrnuh od straha. Došo sudnji dan, a ja bezgrešna, pa matermujebem, kako to?! Odma počele po glavi da mi se vrzmaju stvari oko Boga, oko osvete, oko sto đavola, to je to – KRAJ.
Kaže meni Maja: „ajd’ polako, sedi ovde na klupu, digni ruku u vazduh da ti malo proradi cirkulacija, aj ruku gore“, aj ovako, aj onako.
Radim ja sve što mi ona kaže jer je ona jedna žena pametna, radim sve a u šaku pogledujem, čas mi se čini da splašnjava, čas ne, pita me Maja: „Hoćemo kući?“ ja klimam potvrdno. „Na koju ćemo stranu?“ pita me, rekoh „na onu gde je bliži Urgentni“.
I tako…raziđosmo se na Brankovom mostu. Zvala me da idem kod nje, a meni samo kuća moja u glavi, da se dokopam svog kreveta, pa da mrem kako Bog zapoveda, u svojoj postelji, a ne na šetalištu, ko klošarka neka, narod da mi se smeje.
I to sam htela da vam kažem, tog dana ja sam počela da verujem u Boga.
Sada me je to prošlo, držalo me taj jedan dan, što je dosta za početak. I za kraj. Jer ja, misleći o Bogu i njegovoj dugoj ruci osvete – ne želim više da mislim. Dobro je meni bilo i bez njega.
Eto.
Verujete li vi u Boga i šta me se tiče da li verujete, jebete li šta?
PS – E, da, ono cveće što je keva kupila na Veliki petak, neke jebene kaliope, pa ono je užas živi. To su bre neke jebene muškatle samo malo loptaste, a ja muškatle nikako ne volim. I sada, kad god izađem na terasu, ja ne vidim kaliope, nego iljadudvestadinara. Jebem ih do poslednjeg! I babu. Al’ jedna je baba, tj majka moje dece, ćutim, trpim… šta ću.
Božeeeee, grešna li sam! Jebem babu. Pa gde to ima? To može onaj Bane, i onako mu zinulo dupe da ide u Amerike.
Banetu neka je srećan put, i dug ostanak, a nama grešnicima ostaju muškatle. I ispovedaonica.
Labilna 