Kraljica kartona

Eto koliko smo se otuđili zahvaljujući ovim novotarijama 21. veka. Više nema ni bliskog kontakta, ni pogleda, dodira… sve nešto na tač i na skrin.

Mala digresija. Jutros u busu gledam i ne verujem. Devojka se jednom rukom drži za šipku, u drugoj drži mobilni i nosom, dakle NOSOM pritiska po tačskrinu.  I boli nju dupe, maše glavom gore, dole, levo, desno, jebelmiga, nisam videla koja je aplikacija u pitanju, ali u nekom trenutku je čak i nekoga zvala. Pa majkutijebem, normalna li si!?

Da nastavim…  

Dakle, danas niko nikome ne veruje. Meni naročito. Te si žensko, te nisi, te zajebavaš, te ne zajebavaš, i dok me tako protresu kroz hiljaduijedno sito, izgubim volju da uopšte i imam bilo kakav kontakt. Čak ni telefonski. Da ti ja jebemmater, sve sada i da hoću –  neću! 

Kako upoznati osobu bilo kog pola negde na javnom mestu postala je pitalica broj 1. 

Razgovaram pre neki dan sa jednim muškarcem iz daleke Australije, rođeni Beograđanin, reklo bi se keršme po slengu koji koristi, i štosevima kojima barata. Pita me: „Pa sestro slatka, što si bre sama?“ A ja lepo njega: „ajde, reci gde da ja smuvam nekoga, a da to nije jebena 96-ica?!“ Kaže – „Ja sam masu riba muvao po trafikama i šalter salama. Tada su radile uglavnom studentkinje. Lepe. Em kupim šta treba, em završim šta treba, em je ispitujem, pa se nabacujem, a ona nema gde da beži. I ne odustajem dok ne popusti! Prosto.“

I, realno, čovek je skroz u pravu. Niko nije blesav da napusti radno mesto i dobije otkaz zarad jednog muvanja, iz koga može da proistekne čak i simpatija, seks, pa i brak, zašto da ne? 

Elem, ja bih ipak bila malo radikalnija. Pošto ne mogu dugo da stojim na nogama zbog vena, kičme i ostalih staračkih bolesti, a i nešto i nisam naletala na muškarce trafikante, možda bi bio najbolji scenario da se nekome bacim pod kola.

I to ne bilo koja.

Neka skupa.

Preskupa. 

Naravno, ne toliko zbog toga što su

skupa kola = bogat frajer

nego što, ako me udari neki sa jebenim Puntom, neće ni da se okrene, samo će da doda gas i ćao/poyy. A ovaj sa skupljim autom sigurno će da izađe, da me napuši, možda i nalupa par šamara ako mu kojim slučajem ulubim haubu, iskrivim felnu ili mu otpadne retrovizor. Možda mi uzme i bubreg na licu mesta, šta ću. Moguća udaja nema cenu. 

Ovu „operaciju“ obavljati isključivo u blizini semafora, ležećeg policajca ili neke prepreke koja će vozilo maksimalno da uspori.

Dakle, ja se bacim lagano, on me udari. E, tu nastupaju moje glumačke veštine! Malo plačem, malo jaučem, ne bi bilo loše ni krv da pustim iz nosa, pa se malo zanesvestim…

Tek kada potencijalni mladoženja pokaže prve znake brige (sada prema meni/vama), primeniti jedan od sledećih modela ponašanja. 

Evo par ideja, modifikovati ih prema zadatoj temi, i ne zaboravite, sada vi njega tešite!

Dakle, osmeh obavezno! U stilu „Ma sve je okej, opušteno, haha, dešava se svima“

Treptanje takođe! I blagi klimoglav. Ova slika sama govori: „Neizrecivo se divim vašim izuzetnim refleksima, trep, trep. Hvala Vam dobri čoveče!“

Nipošto ovako! Ne budimo banalne! Ne zaboravimo da smo dame, majkumu! Jer ova slika govori samo jedno: „UzNi me na zadnjem sedištu Bentlija, ooooo ti Sotono!“

 

Mislim, stvar je prosta. Ako je nečovek, otići će. A ako je čovek, pajebemumater, pružiće mi pomoć na licu mesta, ili će me prevesti u Urgentni ili u neki dom zdravlja, iako ne igram na tu kartu, više bih da me tretira baš tu, na mestu zločina.

I na sledeću jednačinu koja glasi:

dobar auto + dobar čovek = potencijalni muž

ja ne bih imala šta da dodam. Situacija je naprosto idealna. Zgrabiti je! 

Dobro bi bilo da mi se ta povreda desi i u blizini  firme (tačno znam i na kojoj raskrsnici), pa da mi osiguranje prizna to što treba da mi prizna i da dobijem još neke pare preko, čoveka da častim nekom lepom večerom u otmenom restoranu kada me prođu podlivi, otekline i bokserski nos, pa ako se šta desi posle toga, sve ću da vam ispričam ovde, od muke da puknete! 

Ali, pošto ja radim u kraju gde žive kokoške i koze i gde se vozi samo konjska zaprega i bicikli sa priručnom prikolicom, meni je izgleda suđeno ili da ostanem babadevojka ili da se udam za nekog Egipćanina sa Kosova, pa da zajedno skupljamo kartone i konzerve, da se vozimo u fijakeru modela kabrio, što opet nije loše, jer bolje udata biznismenka, kraljica kartona, nego babadevojka, kakva god!