Kako sam preko noći postala ultra, mega, giga riba

Opet srljate? De!?! Samo se bre ložite na naslove, kao da ste mozga bez! Dobro, nije baš da ste bez (sada vam mećem smajli koji vas ljubi), al’ da ne širimo temu koje i nema, nego ja onako, ubijam dosadu, a vidim posećenost mi ravna nuli, pa da filujem malo ovaj prazan prostor, nisam odavno…

Nešto sam razmišljala ovih dana da promenim veru. Nisam i onako neki vernik, jebe se meni za slave i preslave, Božić i ostale izmišljene datume. Nije do vere, nego do mode.

Burka kao odevni predmet.

Pokriva šta treba da pokrije, ne prlja se, ima dovoljno vazduha da koža diše, ne treba mi ni šminka, ni frizura, ni gaće ako ćemo pošteno. Mogu i da se natrontam ispod burke, slojevito. Jedino bi bilo nezgodno ako me eventualno zaustave organi reda, misleći da sam terotistkinja, i počnu da me slojevito skidaju do gole kože, pa kad shvate da nisam, krenu da me biju jer ih „ometam u vršenju dužnosti“, a ja u stvari samo teram modu.

Pretpostavka je i da bi me neki nacionalistički obojeni pojedinci kinjili, ne bi mi ustajali u busu, psovali mi majku i Alaha, jer takav smo narod, malo blesav, ne prihvatamo različitosti, posebno ako imaju veze sa verom, nacijom, i mislimo da ono što ne poznajemo može da nas ubije, ili da nas zajebava, ili da nas ugrožava, ili proziva na nacionalnoj osnovi, gde smo vazda bili kratkog fitilja i eto rata zbog mode.

Pa ti teraj modu!

Kako bre u Francuskoj, centru svetske mode, svaka šuša može da nosi burku, ili Pjer Kardena, Koko Šanel i niko glavu da okrene?

 

Mnogo smo mi zaostali u odnosu na Zapad.

Prihvatamo samo tehniku i tehnologiju, ništa običaje. Prag tolerancije ravan nuli.

Tek što smo na jedvite jade prihvatili Istok i Kineze, oni već pakuju kofere i beže. Da ih nismo uvredili? Tražili fiskalne račune za svako đubre koje smo kupili? A da su nam davali fiskalne, cena bi bila 20% ozGo, i onda bismo im jebali majku žutu i oca još žućeg  što su došli da nas ojade i finansijski upropaste, i ne bismo im dali da piju vodu iz Morave… Čudni smo+ naopaki.

 Zapričah se.. Da nastavim… 

I tako, zamišljajući sebe u burki na putu od posla do kuće, shvatam da bi to bio jedan pogrešan izbor vere u zemlji u kojoj ništa nije sveto.

Dobro, osim Kosova.

Koje nije naše.

I kako ja da teram modu u zemlji koja nema svoju svetinju?! Teško.

Isto bi bilo i da sam rešila da pređem u budizam, da se ošišam na ćelavo i nosim drečavonarandžasti čaršaf oko sebe, da se klanjam i ne pričam sa ženama. Ošturela bih u onoj 96-ici stojeći.

Hinduizam mi nekako ne leži zbog golišavog stomaka, iako je najprihvatljiviji od svih vera – vesele boje, dekolte, go stomak, tačka po sred čela, muzika, pesma, prsti napravljeni u čitavu priču o Indiji.

Mi smo nepismen narod, ni svoju azbuku ne poznajemo, gde još i indijski sa prstiju da učimo?

 

Hm. Jeste razumeli nešto? Lepo vam kažem da smo nepismeni.

Da zaključim, na kraju ovog jako interesantnog i poučnog posta:

Ne mogu bre ni modu pošteno da teram, ni veru da menjam, vazda mi neki Qrac stane po sred puta ko uzvičnik i kaže: „Ne budali!“

I tako čitavog života.

I ako odgledate i ovaj klip, tačno će vam biti jasno o čemu ja tandrljam u ove sitne sate.

Tako ja vazda. I evo me, još sam živa.

Ovo ste valjda razumeli, pametne moje glavice 

Spontano odabrana slika iz kućne datoteke