Za kafu su strije nebitne…

Negde početkom decembra, izađem sa jednim starim poznanikom sa chata na kafu… Ovo „stari“ ne znači da je i on star.  Za mene već znate da nisam! 😀 On ima 37 a ja znatevećkolikodanepišemnemoguvišedasebrukam. Koga ne mrzi, nek’ računa…

Zašto sam se setila ovog događaja?

Kao prvo, dobila sam „radni naslov posta“ na poklon… Zahvaljujem :*

A onda se setih jedne emisije od pre neki dan, u kojoj sam  napokon saznala ko je tamo-neki-Čovek i čime se bavi. Misterija iz decembra je rešena!

A kako je počelo… 

Sa mlađahnim sagovornikom sam ispijala kafu, dok me je, po ko zna koji put ubeđivao da je veza između zrele žene i mlađeg muškarca opravdana, najpre iz zdravstvenih razloga, zatim estetskih, potom neuroloških, psihofizičkih itd. Na moju žalost, ja u tu priču, takođe po ko zna koji put, ne poverovah, ali mi bejaše smešna, pa sam se tako najpre smejuljila, pa kikotala, i na kraju smejala uglavnom u gornjoj lagi sa sve vibratom… 

Ovaj Čovek, koga sam pre neki dan videla na TV-u, sedeo je dva stola od našeg i sve vreme je upadljivo buljio u nas/mene. Vidi se da voli žene, propratio je još jednu dok je ulazila u objekat, vrlo kratko i od glave do pete. Rekla bih da ne voli mlađe. Ili možda mršave. 

Nedojeban? Možda.. Ali sada kada znam koja mu je „funkcija“ … nisam baš sigurna da „ne mrsi“ bar o državnom trošku 😀

Nije sedeo sam za stolom. Bila su još dvojica, neki onako baš mutni tipovi. Po gestikulaciji, položaju tela i glasnom govoru sam mogla da zaključim da je On na nekoj funkciji. I da nije iz Beograda*.  Možda Čačanin, prošlo mi je kroz glavu, oni su galamdžije…

Ne znam odakle mi tada ideja da je On neko bitan?  Sve ukazuje da jeste…

Držanje. Način na koji se obraća sagovornicima. Kratko. Čak smem da primetim i drsko. Način na koji mu ova dvojica odgovaraju, nekako dupeuvlakački, jedva čujno, kao da se pravdaju. On je bio prilično grlat i primetno nervozan. Većinom namršten. Da je moj poslodavac, ne bih volela da sarađujemo.

Moram da priznam da mi je odvlačio pažnju. Uglavnom svojom gestikulacijom dok se obraćao ovoj dvojici. I prodornim pogledom, kad god bih se malo glasnije nasmejala ili dok mi je sagovornik palio cigaretu… Uvrnuto.

Vruće – hladno. Mlado – staro. Vaspitano – bahato. Postalo mi je zanimljivo…

Rekoh sagovorniku da ovaj „malo blene u nas“ – „Ljubomoran je što si sa mlađim“. Glasno sam se nasmejala…

Možda sam mu išla na živce, pomislih… Možda misli da se njemu smejemo? Ali, ženska intuicija mi govori da nisam u pravu… I bilo je nečega, hm, možda je prejako da kažem „pohotnog“ u tom pogledu… 

Dugo sam odlagala odlazak u prostoriju na spratu, gde kažu da idu dame da „puderišu nos“. Sećam se da mi je bilo još neprijatnije da prođem pored „skenera“. Osećala sam se kao „hodajući zalogaj“…

Bez pogleda u stranu, prođoh pored njihovog stola, pa uz stepenice… Još neprijatnije mi je bilo kada sam silazila. Stepenice su prilično strme, gledala sam ispred sebe, jednom rukom se držala za gelender, a drugom pridržavala suknju uz nogu, da mi se slučajno nešto ne vidi…

Nije bilo šanse da nam se pogledi ne susretnu. Njihov sto je bio najbliži stepeništu. Evo ga! Scan! 

Imala sam osećaj da mi skenira i jajnike… 

Nema osmeha, nema grimase, samo poluotvorena usta i upečatljiv pogled…

Možda misli da se poznajemo?

Iz ove bliže pozicije i pogledom „na blic“ sada mi izgleda već po malo poznato. Deluje kao direktor neke bitne firme. Samo oni imaju takvo držanje. Možda smo se susretali dok sam radila kao sekretarica? Pretresam po hardu neke face koje sam nekada sretala na poslu, jedini koji mi pade na pamet beše predsednik neke opštine… Više nisam sigurna, moguće…

Svašta mi se vrzmalo po glavi, a osećaj neprijatnosti nikako da isčezne.

Reših da ovoga puta sednem leđima okrenuta stolu dotičnog. Više nisam znala šta se dešava, ni kada su napustili „mesto zločina“. 

Ja i ovo „derište“ ispismo kafu, ismejasmo se, razmenismo neke životne stavove i napustismo objekat. Sve u svemu, interesantno veče 🙂

A, ako ste kojim slučajem mislili da ću da vam pričam o svojim strijama… zaboravite! 

Onaj sa kojim sam pila kafu na to sigurno ne bi obraćao pažnju. Glavonja takođe. 

KONKLUZIJA: Za kafu su strije nebitne!

Ipak je rođen u Beogradu, mada, slušajući ga pre par večeri pažljivo, i dalje nisam ubeđena… Eto kako sam nepoverljiva! A i Wikipedia ume da slaže 😉 

Advertisements

45 responses to “Za kafu su strije nebitne…

  1. Zanimljivo odmeravanje, takvih sirovina je mnogo, baš među glavonjama.
    Drugi put kad ga sretneš zovi me, možda voli debele, da rešim ja svoju muku 😀
    Hvala ti, zaista sam uvek oduševljena tvojim duhom.

  2. Neki muški više vole „bolje da ljulja nego da žulja“, mada ne znam zašto sam to rekla, 😉
    Jedno je sigurno. Mene niko ne bi skenirao, već i izgledam onako, kao onaj skeletko što drži nešto u ruci, ne znam šta, ali, pretpostavljam svoju kožu. Ni dupeta, ni sisa, ni struka ni kuka. Da li mi veruješ? Veruj i zamišljaj, 54 kg.

  3. Čovek radi za DB a ti si osumnjičena za „globalno zagrevanje“.
    Možda strije nisu bitne za kafu, ali utiču na ozonske rupe!
    Dakle…
    Ti si prepreka našeg ulaska u EU. 🙂

  4. i za strije je kafa nebitna… nego, taj glavonja mora da je mLogo glavat kad je uspeo da tebi bude neprijatno 🙂
    bila juče sa gomilom sličnih, jedan je imao problem da naruči kafu, kaže ne zna kako se to radi, razume se samo u vinjake.
    pregolema je tuga nasa celulitsko strijska! 😦

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s