Umesto baklave…

Nikada u životu svom nisam imala gore Badnje veče. Ne ponovilo se… 

Staramajka i ja neplanski smo provele par sati na Hitnom prijemnom odeljenju Gradske bolnice. Imala je jak i konstantan bol u grudima, jedan od simptoma koji ukazuju na potencijalni infarkt miokarda. Srećom po nju, mene i sve ostale, završismo „samo“ sa jakim anginoznim napadom.

Prepale smo se obe. Ona za mene. Pa za sebe. Ja za nju. Pa za sebe. Mislim da sam od napada straha imala osećaj da u plućima imam Cepelin, koji je težio svakog minuta da eksplodira.  Da sam malo dublje udahnula, otišla bih nebu pod oblake. 

Ostadosmo tamo poprilično. Pet sati. Ja hipohondar, u hodniku Hitnog prijemnog odeljenja. Znači – hipohondar. Znači – ja. Znači – Hitnog. Znači – 5 sati. Horor u najavi… 

Za to vreme videla sam ženu koja, po mojoj proceni ima 127 godina, koja je kost i koža, rasčupane kose, otvorenih usta u kojima nema zuba, i koja ispušta krike i neke zvuke koji podsećaju na plač očajnika koji dopire iz neke jame, pećine… Kosa mi se digla na glavi. Kada su je na krevetu sproveli pored mene, videla sam smrt… Daj Bože da nisam u pravu…

Drugoj bakici šikljala je krv iz nosa od visokog pritiska. Taman kada su mislili da je gotovo, mlaz se pojavio ponovo. Kasnije, kada joj je bilo bolje, osmehnula mi se, kao da mi tim osmehom zahvaljuje što brinem o svojoj majci. I ona je došla sa ćerkom…

Jedan čikica od sigurno 90 godina, sitne građe, suvog lica, upalih obraza i očiju, tanjušnih ručica, sede glave i izrazito crnih obrva bio je žut kao limun. Govori im uz osmeh dok mu traže venu, da je malokrvan, pokušava šeretski da skrene misli sa situacije…

Bakica od nekih 85, 86 godina, lepih plavih očiju, došla je sa sinom. Gledam je, a ona jedva diše.. Pratim njene kratke izdisaje i shvatim da imam iste simptome. Uhvati me panika.

Mahnem roditeljki, pogledom pitam kako je… Očima mi daje znak da je ok. Pokazujem rukom da idem da zapalim. Klima glavom. 

Otvoriše se pokretna vrata i u mene istog trenutka uđe neka neverovatna svežina, neko okrepljenje, neka opuštenost. Kao da je neko na onom Cepelinu od maločas odvrnuo ventil. Počeh da osećam laganu komociju. Zapalih cigaretu. Osetih ponovo neku teskobu u plućima. Bacam opušak i ulazim u zgradu. Mahnem majci, kaže bolje je… 

Tri unuka dovode baku. Za njima stižu sestričina i zet. Kažu da je maločas izgubila svest, da priča teško, nepovezano, da je malaksala… 

Procedura za sve ista. Prvo na pregled, pa u sobu za infuziju. Napuniše se kreveti pacijentima, neki primaju infuziju sedeći u kolicima… 

Ekipa Hitne dovodi ženu, ječi od bolova, pogled već počinje da joj beži na gore, i poslednjim atomima snage kaže „nije mi doobroo…“ Uvode je preko reda. U međuvremenu stiže i njen sin, koga su obavestili gde da dođe…

Stigao je i bračni par, suprugu staviše na infuziju. Takođe bol u grudima.

Dođoše i neka dvojica. Otac i sin valjda. Nekako se udidili. Cipele im voskirane na maksimum. Liče na Arape, pričaju tiho i povremeno se osmehuju. Nisam razumela zašto su tu. Ovaj stariji se često okreće ka meni, kao očekuje nekoga iza mojih leđa, ali u tom okretanju, svaki put do mog nosa stiže njegov dah. Kao da je pojeo jeftin sapun. Zlo mi je. Ustajem. 

Stižu prvi rezultati enzima. Dobri su. Čekamo da se uradi novi EKG. Ako je sve ok palimo iz ovog horor filma. Doktorka traži da se nastavi sa infuzijom. Sležemo ramenima. Šta se mora, mora se…

I dok polako padaju kapi infuzije, ja na hodniku pokušavam da ne primećujem nove pacijente. Ustajem. Izlazim. Palim cigaretu. Deca me zivkaju na svakih 15 minuta da vide šta je sa bakom.

Eeeee sad ste se setili, pomislih u sebi. A danas se niste setili da ponudite pomoć oko sređivanja vaše sobe?Sada su tužni. Mislim da ovom tužni nedostaju navodnici. Više je to zbog njihovog sebičnog dupeta, nego zbog bake koja je ceo život posvetila njima.

Surovo je to. Dok ti nekoga hraniš ljubavlju, nežnošću, blagošću, za uzvrat dobiješ bol u tuđem kurcu.

Kako sam vas to odgajila deco? Zar ste malo puta do sada videli kako se brine o starijima? Zar je moguće da niste primili pelcer? Izgleda da niste…

Dok se ne zadrma pod njihovom guzicom u stanju su da jašu, jebu, grebu, ne bi li dobili ono što ne-znam-ni-ja-čime misle da zaslužuju.

Hvata me bes. Bes i tuga nekako istovremeno. Bes, jer kada smo krenule, pokupila sam njihove pare, da bih imala za eventualne preglede, lekove, za taksi, da nam se nađe… Sin mi ih pruža, i kao da ne shvata situaciju pita „Kada ćeš da mi vratiš?“ More mrš! Mrš BRE! Setih se toga u bolnici i krenuše mi suze… 

Iskapi i poslednja kap infuzije. Krećemo kući. Ako se ponove simptomi u toku noći, da dođemo ponovo. Razumele. Pozivam prvo taksi pa decu. Kažem da baki razmeste krevet, stižemo. „Je l’ sve ok“ pitaju. – Biće.

Stižemo kući. Vidim vrzmaju se kao unezvereni. Shvatim da nisu razmestili krevet. I dok je staramajka u kupatilu, šapućem, a oči mi iskolačene „Debili, kreteni, idioti, sram da vas bude! Stidite se!“ – Ja sam rekao njoj da namesti, njen je red. Ona je… MA MRŠ! MRŠ BRE! Da vas čula nisam! Aaaaaa zapamtiću vam ovo… 

Besna, razočarana, pod stresom, glumatam pred majkom da je sve ok. Tresem se u sebi. Na ivici sam da počnem da bljujem lavu. Suze od besa ne izlaze.

Za sada je sve OK. Staramajka je zaspala. Kreteni ćute. Ja sam popila bromazepam, čekam da me uhvati, ali je toliko adrenalina u meni da neće skoro… 

Onim ljudima koje sam tamo srela u prolazu, kao i svojoj majci koja sada spava snom pravednika, želim da što pre ozdrave, da se dobro osećaju, da uvek imaju nekoga pored sebe, da žive dostojanstveno i da tako jednog dana i završe…

Ono što je ostavilo najjači utisak večeras je – da su svi imali nekog bližnjeg pored sebe, i nikome nije bilo svejedno. U njihovim očima sam videla neizvesnost, zabrinutost, sažaljenje, nežnost, olakšanje… neke  „pojave“ koje su se u ovom veku izgubile.

U moju decu sam se večeras razočarala prvi put u životu. Neka greh ide na moju dušu, ako sam pogrešno interpretirala svoju trenutnu emociju. Mislim da ovo nikada neću moći da im zaboravim. Ali, ima vremena da se koriguju, i ima prostora za oproštaj… Valjda tome služi Božić. Ima tu neke simbolike…

Svima vama želim dobro zdravlje, napredak, blagostanje, nekoga da brine o vama, i vi o njemu, želim vam da budete mladi duhom, a stari pameću…

Srećan Božić! I čuvajte sebe i svoje najbliže…

Advertisements

58 responses to “Umesto baklave…

  1. „Ali, ima vremena da se koriguju, i ima prostora za oproštaj… Valjda tome služi Božić. Ima tu neke simbolike…“ – uh svaka riječ prodire do srži, sve se složilo kao realna priča i kao simbolika. Horor slika Hitne. Divno zapažanje da je svatko imao nekoga… A za djecu – kao da gledam sebe i svoju djecu. A danas još uvijek ne mogu shvatiti da bake više nema. ne znam bi li pomoglo da im to kažeš – da će ih kasnije boljeti sve što NISU učinili za nju.
    Divan tekst, bolan, ali divan.
    Sretan ti Božić, Labilna, i da se ovakva noć nikad ne ponovi.

  2. I nemoj se razočarati u djecu, bit će oni dobri ljudi, to je sigurno, kad su od takve mame. Kažu da se savjest formira do 23. godine. Za mladost je sebičnost prirodna – oni misle da su besmrtni, da ih se te stvari u stvari, u biti, ne tiču.

    • Ma dobra su to deca, ali me je sinoć ta vrsta neodgovornosti, sebičluka, samo-je-moje-dupe-bitno stava baš iznervirala. Danas, kada smo se vratile, sve je bilo onako kako je trebalo da bude sinoć… Ipak je kritika urodila plodom …

  3. Uzdrmala si me ovim postom, ljudskim osvrtom na temu koja ovih dana, a uostalom i uvijek, treba da zauzme mjesto u nasim razmisljanjima. Brz oporavak zelim mami i hvala na lijepim zeljama. Sve najbolje vam zelim!

  4. SREĆAN BOŽIĆ I ŽELIM TI DA SE MAMA ŠTO PRE OPORAVI!!!
    A što se tiče dece nemoj na njih da se ljutiš…život je surov a svi mi smo prirodno sebčni, prosto je tako…neke stvari dodju sa godinama i iskustvom….seti se samo nas u tom dobu 🙂 Pozdrav.

  5. Hristos se rodi.
    Kolko se sećam, vaša baka je nežna i mila i požrtvovana i naj do dask.e I normalna su ta osećanja. Ali, srela sam neki dan koleginicu čija je majka bila sve suprotno od toga, kinjila je, dušu joj vadila kako mi ovde kažemo, pa je i ona jako teško podnela njenu smrt, borila se za njen svaki dan. Hoću da kažem, krv, geni, ljudskog svakoga od nas, šta već, utiču na naš odnos prema bliskima najpre, pa i ostalima. Prva fizička bol koju sam osetila je zbog smrti bake, iako nisam živela kraj nje. Jer je bila čovek. Za dedom sam zaplakala , jer su svi plakali. I sutra, ništa – iako sam bila dete, svega sam bila svesna i ako nije zaslužio moju ljubav živ, teško je mogao to kao mrtv.
    A deca? Boleće ih jednog dana, kaži im to, ne zbog sada, nego zbog one boli koju sada mogu da izbegnu. Ne za bakom, nju neće moći, nego za onim što danas propuste da učine za nju.

  6. Hristos se rodi, mir Božiji!
    E, draga moja Labileto, znam šta si sve preživljavala sa majkom a isto te razumem kada popizdiš na decu. To je sve normalno. Milion puta sam tako reagovala a normalno je da se dajem milion posto, razvučena na dve strane. Dve ćerke! Pa onda, kada se premorim, pomislim, da ću verovatno crći sama i samo da im ne padnem na teret, a onda, kada se najmanje nadam, zovu, pitaju, brinu!
    Ima šanse da ispraviš svoju grešku. Znaš i sama, MAME su „krive“ za sve! Okreći drugi list, jer, svi smo mi takvi, samo da decu ušuškamo a nismo ni svesni toga kakvu grešku pravimo. Eto, i sama si uvidela.
    Ljubim te i ne ponovilo se nikada više! Bromazepam je zakon! 😀

  7. budite dobro, sve emocije i besove sa „mrs stoko“ koje si opsisala sam prozivela, ne umeju, previse su bili zasticeni a ima i onoga , da smo nas zaboravili kakvi smo bili. Daleko bilo, a ispod toga sto izgleda da ne osecaju se krije strah, dozivela sam i njihovu brigu i paniku, kad sam se ja nesto prucila zbog bolava u grudima, da mi doslo da pobegnem sa doticne infuzije, samo da ih ne gledam bele oko mene.

  8. Heh… pre neki dan sam izgovorila nešto tipa: „Da li je moguće da sam ja vaspitavala ovo malo bezočno sebično stvorenje?“ A nije… nego joj ta faza, kad prvo prokomentariše nešto za svoje dupe, pokvarene planove i slično, pa tek onda uradi što joj je rečeno 😉 Na kraju ipak uradi – to je bitno, a ta Kalimero faza će proći – piše tamo negde gore – oko 23-će 😉

  9. Najvažnije je da je Vaša majka dobro. a dječica će kroz život ono što im bude potrebno. Nažalost sve teže je raditi sa njima te je i naša obaveza veća.
    Sretan Božić tebi i tvojima najmilijim.

  10. joooj ! znam kako ti je …. majka ce se oporaviti… nauci da razlikujes simptome, pa ce biti i manje straha…
    a sto se dece tice: tesko je to recima opisati, ali nekako ovako ide: oni se nalaze jos uvek u „kolevci“ tj. sigurnom okruzenju, gledaju preko ruba i ne smeju dugo ni da gledaju jer se uplase…. zato ne pokazuju odgovarajuce emocije (tj one koje ti ocekujes)… ali su u sustini toliko prestravljeni od realnosti, da ne uspevaju cak ni da odreaguju adekvatno, tj guraju jedno drugo da se suoci sa realnoscu (raspremiti krevet za bolesnicu) – sve je to posledica straha… da se razumemo nesto: oni mogu da odrastu u valjane ljude samo ako tu sigurnost pri odrastanju imaju (inace ostaju traume koje se verovatno ne lece…) a prevesti ih u realnost mozes samo malo po malo i onoliko koliko oni mogu da podnesu odjednom, a ovo bas i nije bila situacija za brzo prilagodjavanje…. prema tome – ne budi ljuta ! razumi da su prestravljeni…. i jos nesto: ljuta si zato sto oni reflektuju tvoje emocije… (i ti bi se najradije povukla negde u neki cosak praveci se da je sve u redu… al` nema ko drugi o majci da se brine, pa moras ti, a to sto bi najradije i sama pobegla je ono sto vidis u njima -pa te ljuti…. ) aj` nemoj previse da se sekiras…. decu malo po malo prilagodjavaj (al` to je duuug proces….) a ti disi duboko i seti se simbolike…. bozica…. 🙂

  11. Draga moja – Vaistinu se rodi – ta velika ljubav koja ponekad od anđela napravi đavola. Molim te nemoj pogrešno da me shvatiš, ali svi smo mi pomalo krivi što deca više ne poznaju tugu, pa kada se sudare s njom, jako boli glava…a često i srce. Kada dobiju svoju decu, shvatiće. Bitno je da je baka ok. Budi mi i ti. Srećan Božić, bez bromazepana 🙂

  12. Draga, želim da ti se mama što pre oporavi i bude dobro. Srećan Božić tebi i svim tvojima i da ti se ovakvo veče na ponovi. A deca…ako su tinejdžeri, pokušaj da razumeš..ja tebe razumem zašto si bila razočarana..bila si i uplašena, pre svega..drži se…i još jednom, brz oporavak tvojoj mami.

  13. Voleo bih da grešim ali deca se nikad neće popraviti … video sam previše primera da bih verovao u nešto drugo … shvatiće koga su imali tek kada g budu izgubili … i onda će da plate cenu svoje sebičnosti … i šta kaže „Kad će da vratiš“ … rekao bi ti već sad nešto ali ne bih da ti vređam dete … ne ljuti se molim te i ljubim te … ❤

  14. Rasplalala sam se. Setih se svoje prijateljice koja je onomad rekla da ide sa mamom da izvade krv. Ja je pitam – a što, pa može sama… (tako radi moja mama i ne dozvoljava da iko ide sa njom bilo kuda…), a ona mi reče: „Neću da me jednog dana grize savest što nisam bila tamo sa njom, kad me je zvala da idem sa njom.“ Tada shvatim da i mi nekako postajemo slični svojim roditeljima – ja kao i mama ne volim baš da mi se neko muva dok sam kod lekara… Moja drugarica voli da neko ide sa njom. Znamm ovo nema mnogo veze sa tvojom pričom, ali sada se ja pitam da li mogu više i radim li dovoljno?

    Draga moja, srećan ti Božić… i da budete zdravi svi… a ostalo će nekako valjda doći na svoje mesto…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s