Ja namćor…

Danas se desio jedan nemio događaj. Dobila sam cimerku.

Nije mi prva doduše, ali ove ostale sam uspela da oteram. Dve na trudničko, a jednu u penziju. Ovu ću, ako Bog da, da pošaljem u Australiju kod ujkE 🙂 Ili da je zatrudnim, pa udam… 

Iz priloženog, neko bi zaključio da sam – ili  jebač – ili namćor. 

Nisam ja baš navikla da sedim sa nekim koga ne poznajem dovoljno, i da tandrljam tako o raznim glupostima. To mogu sa mojom Milicom, Ariel i sa još dosta njih, ali ova… hm, tačno nemam reč kojom bih opisala koliko mi ide na Qrac.

Pokušava ona grešnica da mi se učepi, i to traje par meseci, ali džaba… Intolerantna sam na takvu vrstu ljudi.

 

To je koleginica koju, od kako je počela da radi, prati loš glas. Voli da filuje priče, podmeće nogu, da drugima „pakuje“ razne prljavštine i tako…  A bolje da se do sada udala i razvela, i bar jedno dete napravila, nego da se bavi tim đavoljim rabotama. 

LM, danas je zvanično i fizički prešla kod mene. Sreća, sreća, radost! Ali njena, za sada…

Nisam ja baš toliko đubre od žene, stvarno, ali  sam navikla na mir, navikla da radim kad hoću, koliko hoću, da slušam muziku koju volim, da širom otvorim prozor, da prdnem kad niko ne čuje 😀 mis’iiiiiim, radila sam bre šta mi je volja i šta sada!? 

Prvo što mi je palo na pamet je da više ne mogu komotno da pričam ni sa kim. Jer sve što izgovorim biće iskorišćeno protiv mene, kad-tad!

I gde je tu moja Ustavom zagarantovana sloboda govora? Misli? Eeeeee… pa nemoŽtotakobrE!

Krenemo Milica i ja do direktora, da nekako ispeglamo situaciju i da ja pređem kod moje Milice, sunce da me ogreje. A on, priča telefonom, nadrkan u PM.

Batalimo mi ideju, i zamolimo sekretaricu da ga ona nekako „obradi“ kada primeti da je raspoložen. 

E, tu je greška!

Ozbiljne, odnosno životno ozbiljne situacije nikada NIKADA ne prepuštati nekom drugom da ti ih rešava.

Ispušismo ga.

Rek’o čovek: „Nisam ja dužan da ispunjavam želje“.

Doduše ne liči na Deda Mraza, nema ni bradu ni brkove. Ne liči ni na dobru vilu, ćelav je po poglavini .. ali čovek ima stav.

E, to je ono što mene jebe! Ljudi sa stavom. 

Al’ što me jebe, to me i veseli, nekako se logički nameće zaključak. 

Stav pasti mora! 

Aj, sada da vam pojasnim zašto sam ja sada dubokonesrećna 😦 

Ja sa jednom takvom personom moram da provedem još ihahajjj godina. Čak i da je jedna godina u pitanju, a ne 10 (pod uslovom da ona ipak ne ode kod ujke) moj kraj radnog veka biće konstantno pod stresom.

Ne pričaj to! Ne govori ni o kom ništa! Ne ulazi u raspravu! Ne smej se! Ne dovodi nikoga! Ne prdi! 😀 Hej! hejhejhej!

Jebeš ti takav radni vek…

Meni posao služi da odmorim mozak od kuće, gde takođe odmaram mozak – od posla.

Kao što sami možete da zaključite, ja sam jedno hipersenzibilno biće, da ne idem dalje – da sam endemska vrsta. Sve vam je jasno.

Dakle, borba za opstanak moje vrste se nastavlja. Još koliko u petak.

Tada moja Milica menja sekretaricu.

Iskoristiće sve svoje atribute, ja ću se pozvati na tromb, bolešljivost i slabost živaca, da direktora dozovemo pameti. Da sam uvidi da je napravio grešku iz nehata. 

Ali, kako stvari često ne budu onakve kakve bi trebale da budu, postoji mogućnost da u ovoj „akciji“ ataka na stav direktora, budemo poražene.

I kao ženska bića, i kao loši pregovarači, i kao osobe koje nemaju argumente kojima bi pobile njegov stav.

U stvari on i nema stav.

Sujetan je.

A sa sujetnima je teško.

Znam po sebi 😀 

Advertisements

34 responses to “Ja namćor…

  1. Što će biti vic ako dotična zna da pišeš blog pa vidi tekst pa kod direktora, ako se to desi, predlažem da dodješ kod mene na psihofizičku terapiju, ne znam da li će to tebi pomoći ali meni svakako hoće 😛 i bez prdenja … dekoncentriše me … posle možeš 😛

  2. Eeeee, stvarno si namćor. Već si stekla odredjeno mišljenje slušajući druge. Pruži priliku ženi, reci joj šta ti smeta kod nje i da je zbog tih osobina niko ne gotivi u firmi.
    Ako ni to ne pomogne, tu je prd.. , ali tih, pa onda nabediš na nju i RAZGLASIŠ po svim kancelarijama!
    Kako je lako davati savete, jel?

  3. Menjala sam cimere i razumem sta pricas. Vrlo je nezgodno 8 radnih sati x 5 radnih dana x mnogo zajednickih godina provoditi sa nekim sa kim ne uspevamo naci dodirne tacke ni pod tackom razno. Drzim palceve da situaciju razresis najbolje moguce :OK:. A tekst je vrhunski kao i uvek :D.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s