Gost na blogu – BP

Otvori vrata osmehom i žustar korak pruži ka stolu za kojim sedim (došla da telefonira) I donela mmmm – taj miris.
A ja? Udišem je! Šta drugo?

Odavno nije žena na mene ovako delovala.
Na uglu usne joj stoji MOŽDA? I bi – i NEĆU… Pa, sad pogodi?
Uhvatim sebe kako joj gledam noge. Divne su. A stalno govori: “ Nisam zadovoljna kako izgledam.“
Šašava, ko i druge. Ša-ša-va…!
Vidim: ulazi mi u budne snove sa onim njenim – „i hoću i neću, a sve to – možda“!  Voli da idemo ivicom. Balansiram sve teže al’ ne dam joj da to vidi.
Voli da pričamo o „bezobraznom“ a ostanemo pristojni.
Listovi, ono malo što vidim između sare čizme i pristojne dužine suknje – izluđuju me!  Kad bi samo… Samo… Joj, kad bi… Uf!
A znam – nema smisla.
Ili MOŽDA ima?
Ima smisla – nema smisla – sav smisao se zacepio u jedno veliko: MOŽDA? Ne zna koliku moć ima. Misli da je „možda“ ima? „Možda“ nema? Možda i ne misli? Možda sve živi samo u mojoj ludoj glavi?
Dođe mi da je uzmem za ruku i povedem!
Možda bi i pošla …?

Oči ima – ne mogu da ih opišem.
Sanjao sam jednom kako ih gledam „odozgo“ i „izbliza“, dok joj se telo uvija i uzburkava mi i volju, i snagu i poimanje stvari… I opet te oči sanjam: kao zenica se širi, kao obuhvata svet, kao uranjam, i kao se ne borim da izronim. Kako sam samo blažen dok lebdim u njenom irisu, mmmm! Pričamo besmislice sudarajući se prečesto! Da li je to privlačim silinom želje ili to ona mene svesno mami pokretom veđe?

Zamislim sobu i polutamu. Zamislim nju ispruženu na širokom krevetu. Zamislim da ne moram da zamišljam…
Ovlažim dlanove uljem, sednem kraj nje, spustim ruke na krivinu leđa… Čekam. Ne pokrećem se. Upijam kožom dlanova. Živim kroz te dlanove-venduze. Uh, kako bih voleo da je masiram. Kapalo bi vreme u žutim, sjajnim kapljicama svud po baršun-koži, svud po svila-osmehu, svud po brani koja ga je zajazila.  Ne bih mu dao da teče dalje. Vreme bi moralo da stane. Da nestane. Da se izbriše. Da ga više nema! Inače bih – poludeo od trena i prolaska njegovog.
Namigne:
– Čuvam tvoju tajnu – šapne. I misli – „zna tajnu o jednoj drugoj ženi“! Moju? Eh, kada bi stvarno znala – izludela bi, zbunila se, naljutila, il’ sevnula okom u odbrani svog: možda… I onda bi ono prestalo da postoji. Ostalo bi uplašeno NE i nekakvo udaljavanje bi otpočelo. Ako bi pobedilo gladno DA, onda bi dalji tok izgubio čari potisnut predvidljivošću redosleda.
Njeno telo, koliko juče – devojke – danas je najlepše na svetu. Ženski oblo, snažno, mišićnim vlaknima izatkano u lepu skulpturu oblika i čvrstine. Vajam je rukama noću od vrelog vazduha. Vajam je danju očima, sluhom, mirisom. Vajam je i pratim konture na kojima nemam šta da dodam. Nemam šta da oduzmem…
Sedne pored mene i: koleno! Namerno? Ne? Da? Možda!!!
Vidi da gledam u početak bele butine i ostavlja me da uživam. Ne navlači suknju naniže Igra se? Drzak sam. Gledam jasno. Nema dvosmislice. „Hej .. gledam ti nogu. Želeo bih da je ljubim“! A ona – kao da se ništa ne događa, nastavlja priču o nečem, o poslu il’ porodici… Možda i ne vidi? Možda i ne sluti, ne očekuje?
Prija mi njeno MOŽDA!
Nijedno „da“ mi nikad nije prijalo kao ovo njeno „možda“! Skriveno iza ljubaznih konverzacija, između dnevnih zadataka, preliveno laganim karamelom magije koja se u meni topi svaki put kad dođe da telefonira.
Dok stojim iza nje zna da je gledam. Zna da bih zagrizao u meso i kao besan pas držao zubima dok u meni ima trunke snage.
Znam kako joj pupak izgleda. I struk. I koža. Pogledom sam je celu dodirnuo. Bezbroj puta. I – svuda.
Jednom smo igrali. Na nekoj zabavi. Neverovatno laka u naručju. Cipele koje se dodiruju i kretanje kroz prostor. Okret levo, okret desno… Krenem nazad pa – pravo na nju… Izmiče se dovoljno brzo da ostanemo u ritmu a opet, dovoljno sporo da osetim blizinu… Vrelinu…
Lice preko mog ramena… Oči, one, što zbog njih carevine padaju… Miris kose pod nozdrvom… Čuuuudooo…!
Odavno bih sebe prestao da mučim da sam mlađi, luđi i neoprezniji. Nažalost – nije to tako lako. Nije tako bezazleno. Nije bezbolno…. Najmanji i najlakši deo priče je – spojiti se! Kako mi je to nedostižno izgledalo sa dvadeset i kako me danas plaši veština koju posedujem. Nekad sam obožavao i vatreno oružje. Danas? Danas ga se bojim jezivo! Upoznao sam ga! U tome je sva tajna!
Svaka naša akcija, svako naše „da“ ili „ne“ – povuče kraj ogrlice posledica koja se do u beskraj niže. Niže i – davi!
Imam ja pravo da od svog života pravim haos! To može biti i stvar sudbine. Ne branim. Ali, nemam ni prava a ni volje da to radim od života ljudi do kojih mi je stalo.
A do nje, jeste – stalo mi je!!!
Kako bi to izgledalo? Kako bi bilo – kada bi bilo?
Ludilo jednog dana… Jedne noći … A ujutru – susret. Nikad više ovakav! Nikad više „možda“. Nekakvo „da“ i „ne“ bi počeli da osvajaju tvrđavu čarolije i da se nastanjuju na obroncima razgovora koje vodimo. Nekakvo „ne“ u dolini ka šumi, tamo gde se put gubi među bregovima… Ili nekakvo „da“ – na tuđoj zemlji, pod tuđim prozorom iza koga snevač ne sluti naš živi san…
Ubrzo – došla bi patnja. Svoje se ne bojim. Njenu – neću da dopustim. Nek bude i da ne bi imala za čim da pati .. Nek bude 99,99% – al’ neću da pravim haos i da izgubim njen ulazak, prilazak mom stolum, pogled koji kaže MOŽDA i miris u kome se kupam svakog dana.
U stvari, ko zna? I sâm, zaražen tim njenim magičnim MOŽDA, sve manje živim „da“ i „ne“ i sve više postajem – MOŽDA.

 **************************

Napisao BP a ja dobila dozvolu da je objavim. Hvala :*  Dođeš mi 100e 😀 

Advertisements

7 responses to “Gost na blogu – BP

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s