Ljubav ne boli… ljubav košta, a to boliiiii … :)

E što volim da ćaskam sa nepoznatim ljudima, čudo jedno… I što su dalji, sve su mi miliji… Nekako odmah znam da nemam nikakvu obavezu ni da izađem na kafu, ni da se čujemo… ništa. Sigurica 🙂

Pričam ja tako mesecima sa jednom muškom personom koja se predstavila kao Crnogorac koji živi u Nemačkoj. Idila!

Em volim Crnogorce, em daleko… oj-ha!  🙂

Lepo smo se šalili… određeni vremenski period, kad … okrenu on priču na ozbiljno. E tu sam se već teško snalazila i iz petnih žila pokušavala da okrenem priču na svoju vodenicu.

Desi se povremeno da zaintrigirate neku osobu, i naravno počinje da vas ispituje. Ko si, šta si, odakle si, čime se baviš, sa kim živiš, šta voliš da slušaš…

Onda to interesovanje počne da biva sumnjivo …

Šta se taj tamo NEKI u’vatio za mene, od 7 milijardi duša na ovoj planeti? Jes’ našao si zlatni rudnik, srodnu dušu, imate ista ili slična interesovanja etc… Pa da li si normalan??? I to si baš našao mene? I ja tebe?

Šta ON tamo ima da pita MENE kako zdravlje?

Šta te boli dupe! Bolesna sam! Psihofizički.

Ako si mislio da mi prodaješ organe na black marketu…oooodmah da zaboraviš. Nemam ništa zdravo.

Bubrezi otišli odavno, pluća crna kao furuna, vid loš, rožnjače uništene. Kosti u’vatila osteoporoza, a ni sa mozgom se nisam ovajdila. Koža stara, kosa kao metla, nokti se listaju i pucaju…

Shvati da ne možeš ništa da iskoristiš !

„Bože, šta sve tebi neće da padne na pamet“, reče dotični 😦

Pokušao je on par puta da zatraži broj telefona, što sam ja vešto izbegla, ali dođe i taj sudnji dan…

Naravno da je prvo što sam pomislila, zašto bi mene neko zvao i to iz Nemačke? 

Tada iz mene progovori ona pametnica: „Daj ti meni tvoj broj, nazvaću ja tebe“. Cvrc! Ko te ‘ebe…  Provaljen si  🙂 

Kad poče on 0049…………………..  Ja i dalje mislim da se šali, pa pitam: „Samo to, ne treba ono + ? “ –  „Samo to“.

Okrenem, naravno, sve vreme očekujući da ću da čujem „Mobilni pretplatnik nije trenutno dostupan“ na bilo kom jeziku. Nisam ja poliglota, nego umem da prepoznam automatsku sekretaricu 🙂

Javi se muški glas, lep… Hm… Ti si ******?  „Ja sam“ i smeh… „Baš mi je drago da si nazvala“…

A meni u glavi samo radi taksimetar… 50 din, 100 din… 150 din… Niti znam koliko je minut, niti kako sada da prekinem vezu 😦  A u glavi mi samo jedno: Pričaj, pričaj… opametićeš se ti kad okreneš posle *311# da vidiš zaduženje.

Ispričasmo se mi, doduše par minuta samo… Zbunjeni oboje, on što sam ga nazvala, a ja što se javio 🙂 Više sam ja, mogu da se zakunem životom…  🙂

Završismo razgovor, pređosmo ponovo na prepisku… bla bla bla… blaaaaaa… 

I tako… od tog dana moji životni troškovi su porasli u proseku za 3.000 dinara mesečno + osnovni paket. Pu! 😀

E sada… imam ja par pitanja pa očekujem od vas i neke odgovore 🙂

Može li neko da se zaljubi tako? Al’ ono stvarno?

Da oseti sve te leptiriće u stomaku, da poželi da se prema toj osobi ponaša potpuno iskreno, otvoreno, bez ikakve proračunatosti?

I kada se čuje sa tom osobom, oseti iskrenu sreću, radost, želju da se ponovo čuju, eventualno nekada vide?

Šta znači kada vas neko danima zove da vam kaže kako oseća nešto lepo prema vama, da vas zasmejava, peva, ludira se?

Šta znači kada i vi jedva čekate da vam se taj neko javi, da mu kažete kako vam je nedostajao, kako vam se stalno vrzma po glavi i kako jedva čekate da se probudite i da mu čujete glas…?

Aoooooooo… ma da se ja nisam zaljubila!?

Pa posle kažu ljubav boli… Ma ne boli.. KOŠTA 🙂 

I da vam kažem… nije mi žao. U stvari nije baš da nije… ali gušt je gušt. Kao što kaže ona reklama… „neke stvari nemaju cenu“ 🙂