Praziluk VS autoritet 1:0 :S

U životu bismo svakako trebali da cenimo ljude koji su nešto postigli svojim znanjem, pregalačkim radom, nekom aktivnošću koja im je donela statusni simbol, ugled u društvu, titulu, položaj… 

Nije da ne cenim autoritet, ali … znajući neke ljude iz svoje okoline, prosto nemam tu moć da ih doživim kao takve. Nekako mi dođu kao deveta voda kisela…

Nego, nisam htela o njima, već o svom psihijatru 😀

Dese se u životu neke nepredviđene situacije, pa čovek kada vidi da ne može sam da ih reši, ode kod školovanih, po malo znanja i hemije 😀

LM, odem ja kod psihića po prvi put u životu. I to pravo kod načelnika. Tako mi zapalo.

Vidim sestre ga uvažavaju, na vratima velika zlatna pločica prof dr mr … svašta nešto. Haaaa! Znači najbolji. Pa me sve neka sreća spopala, jedva čekam da uđem. Računam, em je školovan, em po  zasluzi dobio lepo mesto, svi ga slušaju, cene, uvažavaju… pa majku mu… greške nema, to je TO!

Obzirom da nikada nisam boravila u sličnoj ustanovi, nešto nisam baš ni znala kako treba da se ponašam. Sve znanje o poseti psihijatru imala sam iz američkih filmova.

Prvo što sam primetila je da moj psihić nema otoman 😦  I kako sada on misli da mu se ja ispovedam sa krajnje neudobne drvene stolice? Sve o čemu sam u tom trenutku razmišljala bilo je „Samo da ne pocepam čarape, samo da ne pocepam čarape…samo da.. „

Posle kratkog predstavljanja i sebe i problema koji me muči, ućutah. Sve sam rekla, ništa slagala nisam, očekujem spasenje.

Gleda on mene i ćuti. Gledam ja njega i ćutim. Gleda i dalje on i piše nešto, valjda popunjava karton. Pa me pita nešto kratko, pa opet piše.

Shvatih ja brzo pravila igre – da moram da budem kratka i koncizna. Dok ne pita ja ćutim kao riba.

Jedino što sam primetila je da mnogo ćuti. Više nego ja. Ćuti i piše. Pa malo pita. Pa piše, pa gleda…

Jbt! Prosto mi došlo da napravim neki performans, da ubijem tu neprijatnu tišinu.

I tako je taj psihomaltretman trajao nekih 30-ak duuuuuuugih  minuta.

Šta je on o meni saznao, iz ovog ugla i sa ove distance,  rekla bih, mnogo manje nego što vi znate o meni. A ne znate baš nešto.

I tako… Prepisa mi neke bombončiće.

Ok, to bi bilo to?, pitam ja.  

„Da, dođite na kontrolu za mesec dana“.  

– Dobro. (neverica…)

I sada idem ja ulicom i sve se mislim, jebeš ti ovo. Jeste načelnik, ali mi nešto ne odaje utisak osobe od poverenja. Osim toga… niti je prosed, lep, zgodan, sa dubokim ali staloženim glasom, divnim plavim očima u koje mogu da zaronim… ništa. Ćorak.

Ok, tešim se ja i dalje, valjda je tako prvi put. Verovatno sada ispituje teren, pacijenta, gleda reakciju, traži način da provali moj mentalni sklop… pa na osnovu toga da sprovede adekvatnu terapiju, i tako razmišljajući, svratim do tržnog centra, napravim jedan đir i krenem na stanicu.

A na stanici on. Psihić. Čeka bus. A u ruci drži kesicu sa povrćem sa obližnje pijace. I između ostalog praziluk. Pra-zi-luk! 

I nekako je taj dotični praziluk, kunem vam se životom svojim, tog trenutka srušio njegov autoritet u mojim  očima. Srozao ga do nivoa Mrtvog mora. Nije mogao niže. Samo sam čula jedno veliko TRAS!

 Pa doktore! Profesore! Načelniče!!!

I istog trenutka stvorila mi se sledeća slika u glavi: žena ga je zvala pre polaska kući, naredbodavno izdiktirala spisak, možda i podviknula i zalupila slušalicu. I sada će ON, taj, do maločas autoritet a sada smešni papučić, da procenjuje mene, moju ličnost, moj karakter, moje ponašanje, da na meni sprovodi terapiju od 1 x dnevno po 1,5 mg bromazepama? How yes no. No way!

Od tog trenutka ja svakog psihijatra doživljavam kao bednog papučića sa PVC kesicom sa obližnje pijačice.

Ma, da je bar sve to kupio i stavio u neprozirnu kesu. Bar to… Yok!

Eto kako se gubi autoritet na autobuskoj stanici. Trajno. Trajno-posledično. Trajno sam ga zapamtila kao smotanog, a posledica toga je da sve psihijatre guram u isti koš (čitaj kesu). PVC.

I da vas ne lažem, bila sam kod njega za mesec dana. Ćutala sam kao biljka. Ne zato što ja volim da ćutim, nego zato što me on skoro  ništa nije ni pitao. A onda sam ja pitala njega: „I, kako da ja rešim taj svoj problem?“ Na šta je mudro prozborio: „Vremenom, bitno je da redovno dolazite“ i  pitao me:  „Zašto toliko ne verujete lekarima?“ U dve rečenice sam mu objasnila zašto i upitala ga „Doktore, da li sam ja hipohondar?“ Nije mi odgovorio. Rekao je da dođem za mesec dana.

Nismo se više sretali.

Jebem ti mutavog čoveka. Mutavog čoveka sa prazilukom. Sada zamišljam kako mu taj praziluk viri iz dupeta. Samo onaj zeleni deo. A oči mu na federe. Nešto ovako…

… i kese tregerice… svuda okolo… u-žas!

Advertisements

12 responses to “Praziluk VS autoritet 1:0 :S

  1. Znaš, psihijatri, učeni ljudi, kažu da onaj ko ne želi da se leči kod njih uvek izmisli neki razlog, znam to po sebi, inače ne bih sa sigurnošću tvrdila.
    Pa i taj doca je čovek, majku mu, mora nešto da jede, a praziluk je zdrava i ukusna biljka, kad ti dam jedan recept ima da promeniš mišljenje i o tom povrću, i o pr dr mr koji ga troše!
    I moj je doca više ćutljiv, al’ zato ja meljem za medalju! Moraću opet uskoro kod njega, i opet ćemo se svađati, jer nisam dugo bila. Po sistemu – ja sam dovoljno pametna, šta će meni tamo neki doca… E, jes’, baš sam pametna!
    Al’ praziluk volem! :o))))

    • @Nada Đurović

      Ma volim i ja praziluk, ali maaaaaaaajke mi, kad sam videla njega sa onom smešnom kesicom, u kojoj je imao još artikala, a meni samo praziluk zapao za oko… šta da ti pričam 🙂 Autoritet pufffff nestade! Nema ga 😀 Tako je to kod mene, šta ću 😀

  2. Ало! А да даш ти мени адресу твог доце, па да му закуцам на врата, и мало га реанимирам? Звзизнем пар шамарћића, скинем му блокаду са гласних жица, отворим токове амигдале и он – проговори? Треба ли ти такав? Доца поред кога не можеш доћи до речи? Размисли!
    Него, благо мени, чувај ти тог твог дрмрпроф Празилуковића, јер, он је суво злато – где данас да нађеш човека да ћути? То што те не слуша, игнориши и – причај, причај, само причај…. Испуни сваки наносекунд од теби преписаних 30 минута (једном месечо)… Томе они и служе: да поверујемо да нас неко слуша. Остало је, ионако, богојављанска водица – не помаже богзнаколико, али и не шкоди.

  3. da si ti nama ziva i zdrava !
    odlicno si prosla sa tim svojim lecenjem…. a bromazepama da se manes jednom za svagda…. sagledala si da on ne zna vise od tebe u sustini, niti ga zanima…. to mu je posao…. a lekovi te samo drogiraju… da „bol“ ne osecas, ali problem nisi resila…..
    u se i svoje kljuse ! sedi i razmisli sta to sebi radis i dokle ces…. pa ces resenje sama naci ….
    imas sjajan smisao za humor i fenomenalnu recitost !
    🙂

  4. Ја сам се исто изненадио кад сам био први пут (нисам био био, него сам био у посети), све ми нешто онако обично, човече…Тачно нас је ова америчка кинематографија искварила, ужас један! 😀 Углавном, то за празилук си у праву. На тај начин и ја гледам то, не може један професор доктор блабла да носи празилук, јебига! Мислим, може, ал’ не иде то. Тачно му дође џабе диплома, кад изгуби уличну репутацију. 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s