Nekako u životu naslediš ili stekneš svašta nešto: čukljeve, pritisak, srčane tegobe, povremeno ludilo, psihoze, neuroze … znači svakojake „drangulije“ koje ti otežavaju život.
Nikako bre da nasledim nešto konkretno. Ono.. od zidane cigle, betonskih blokova, novčanica domaće ili strane valute, nekog simboličnog voznog parka… ama ništa.
Pričah ranije, na dugačkom štapu mi je nešto dedovine na Kosovu, i kako je ova država i dalje nesposobna da prizna Kosovo, načekaću se ja još podosta dok se ne proglasim vlasnicom nepokretnosti u „inostranstvu“.
A i moji su, Bogu hvala još živi…te u mom slučaju važi ona „Živi roditelji = mrtav kapital“ 🙂 Mama, tata :* #joke
Od majke sam nasledila taj (kažu) vedar duh, mada je i otac rado viđen član sosajetija kao „one man show“. Da sam se više družila sa njima u danima rane adolescencije, ko zna… možda bih danas zabavljala široke narodne mase… ako ne nečim konkretnim, ono bar pojavom.
Dobro, možda ne toliko pojavom, koliko grimasama i činjenicom da ništa na svom licu ne mogu da sakrijem od emocija.
Znači … vidiš me… pročitao/la si me. Pa u tom smislu, ljudi bi mogli da me „iznajmljuju“ na sat u raznim TV emisijama spontanog karaktera, gde bi široke narodne mase odmah videle reakciju publike (tj mene) i znali bi o kakvom performansu je reč. Tipa… Ivan Ivanović.. i njegove česte kretenske šale propraćene aplauzom u publici kod mene bi sigurno izazvale #total_ignore. Amidži Show imao bi sličnu reakciju #made_by_me. Kod Lee Kiš reakcija bi bila više nekako „obojena“ zelenilom u licu i nekakvim čudnim nagonom da „isteram“ istinu na videlo makar na usta. E, „Kefalica“ je već nešto drugo. Tu bih morala uvek da nosim i neki paket papirnatih maramica ili Pampers hlačke pelenčke. I, kuda bre mene odvede ova priča??? Ček da se vratim na kolosek…
Da se vratim na nasleđe…
Napravila sam sebi samoj nasledstvo zabeleženo na fotografijama. Nasleđe koje ne može ni da se proda, ni da se zameni. Nešto što ostaje za sva vremena. Vo vjek i vjekov. Negde u mojoj glavi, mojim sećanjima, srcu… i na foto-papiru. Nešto što me uvek vrati u neke dane i neka lepša, bolja i srećnija vremena, kada smo bili mladi, ludi, neopterećeni politikom (ili ne bar toliko), kada smo se više uvažavali, družili, voleli…
I to nasleđe ja sebično čuvam, ono je samo za mene. U jednoj veeeelikoj kesi, negde u ćošku plakara, na sigurnom, pa kad ga se uželim, a ja, kao Kir Janja sa svojim zlatnicima, tako i ja sa slikama… dragi moji, mili moji…(kotite se, množite se)
A ima tu uspomena iz Kine, Tajlanda, Singapura, Španije, Francuske, Italije, Egipta, Rusije… etc…etc
Ako uskoro dobijem obećani skener na poslu, možda to nasleđe podelim i sa vama… ali, ništa ne obećavam… jer kao što možda nekada nekome rekoh…
„Trust me… I don’t know what I’m doing“
Labilna 
Labilna, nema lepšeg nasledstva od onog prirodnog, ne materijalnog, a to su upravo USPOMENE. Sve što nam je drago nosimo u srcu, a trenutak u vremenu zabeležimo na fotopapiru. Ne retko se dešava da nas fotouspomene nadžive. I posle nas, opet mi 😉
Kada sam pročitao naslov, mislio sam da ćeš da pišeš o seriji
Ispravi mi ovo molim te USPOMENE 😆
Ispravljeno 🙂
Mada bolje da sam ostavila kao uspomenu 😀
Ako imaš digitalni fotoaparat, možeš slike i tako da prebaciš u komp. Ja sam iz nužde otkrila tu mogućnost. Trebala sam hitno da pošaljem fotokopiju lične karte preko mejla. Bez skenera, to je neverovatno komplikovano. I padne mi na pamet da probam tako. Na moje oduševljenje, slika je ispala kristalno jasna. Završila sam posao za par minuta. Onda sam nastavila da prebacujem i fotografije u komp. E sad, pošto se slike presijavaju, moraš da paziš na ugao, da blic ne osvetli sliku. Ali nije mnogo teško, još manje nemoguće. Ako ništa, probaj dok čekaš skener. 🙂
@Romi
Fotke koje sam imala na digitalnom prebacila sam u komp, koji je načisto vrisnuo. Ma… imam sve u glavi 🙂
Kumo neka si ti NAMA živa i zdrava,još si mlada ,ima vremena i neka steknu sami,…i ne daj se! Potrebna si nama ,svima ovde.!
@obične priče
E vala ste se usrećili sa mnom baš kao i ja sa vama 😀 😀 😀 :***** ❤
Bogami, bogata si i duhom, ne samo fotkama u kesi. Ono što nosiš u sebi niko ti ne može uzeti (sem Alchajmer 🙂 ).
Imam fotke, koje nisu sredjene, pa me muka Fata kad god otvorim tu kutijetinu sa istim. Ono što je u albumima je iz „praistorije“, pa nešto i ne želim da se vraćam u prošlost: venčanje, zajednički prijatelji (koji to više nisu), ali zato, ako nabasam na fotke sa putovanja, to me zaista obraduje. Ne znam kada ću ih srediti. Verovatno NIKADA!
Ono što je fotkano u novije vreme, tj. od kada imamo digitalni fotoaparat i komp. fotke su na njemu, umesto da ih prebacujemo na cd, jer, mnoge su ostale na starom kompu i niko nema vremena da se njima bavi! Tako da znaš, budi pametna, na vreme! 🙂
@Dudaelixir
E taj čovečuljak na A me… povremeno ‘ebe 🙂
I ja prvo mislila da ćeš o seriji, al’ sam brzo shvatila da jok, džan’m :o))))))
Ja imam slika kakvih ‘oćeš, al’ sad mi baš treba jedna da je skeniram, u kojoj se moj brat u uzrastu od oko dve godine proteže u krevetu, tek probuđen, da je stavim pored slike njegovog sina od 4 meseca koji se isto tako proteže. A razume se da me mrzi da je tražim.
A od tate sam nasledila stan, tj – obavezu, tako da je ovo foto nasleđe mnogo lepše!
@Nada Đurović
Znaš kako kažu… sve ima svoju cenu pa i uspomene 🙂 Menjam svoje uspomene za tvoj stan tj obavezu 😀 😀 😀
Imaš li ti koju obaveznicu, akciju nasleđenu? 🙂
Ihaaaaj… od kada sam ja to unovčila i potrošila 😀 Kod mene pare nikada ne mogu da devalviraju 😀
Ti baš „mrziš“ pare čim ih „uništavaš“ sa apetitom 🙂
@beliocnjakx
Neću da me pokvare 🙂 Čim ih vidim imam želju da ih se rešim, tako da … ako imaš višak… samo javi, rado ću da ti pomognem da i ti budeš fin i pošten 🙂
Samo nas zamajavaš, ne čuvaš ti samo fotke u slamarici … 😉 😀 😀
@Violeta
Zamajavam vas, živa istina. Za ovo drugo… no comment 😀