Maaa… da li treba biti fin?

Nije teško biti fin…

I nije! Ali… ako si fin, pa tom finoćom izazoveš još veće zlo… Eeeeee…

Vraćajući se iz grada, prodjoh pored crkve Aleksandra Nevskog. Na uglu Dušanove i Francuske, vidim čovek leži na asfaltu, i trese se… kao da ima epi napad. Dvoje ispred  mene prođoše pored njega kao pored turskog groblja. Ja šta ću, stanem… Priđem bliže, vidim… gleda. Dobro je … živ je!

Naravno sledi pitanje… „Je l’ vam dobro, možete li da ustanete…?“ Ćuti… i gleda u jednu tačku, usta otvorena, kao nešto bi rekao… Sto znojeva me oblilo. Ne znam da ukažem prvu pomoć 😦 Naiđe neka devojka… stade mukica, pita kako je… Ma živ je, ali… daj da zovemo Hitnu.

Okrenem ja 94… jave se odmah, kažu dolaze. Super! Gledam onog mučenika… a on… pravi klošar… Nema cipele, sav dronjav, smrdljiv, čupav, koža na rukama kao da je od opekotina II stepena.  A neka ga, živa duša… I psu bih pomogla a ne njemu. Opet pitam može li da ustane… Ćuti.

Naiđe u neko doba dežurni policajac, mune ga nogom, ovaj ništa…mune ga još jednom.. Kaže: „Milicija, ustani!“  Ma kakvi, ovaj ne reaguje. Pandur odstoja par minuta, pita da li smo zvali hitnu. Jesmo! Kaže: „Ma to je dežurna pijandura, ima njih par, sačekajte da dođu iz Hitne da ga vode na detoksikaciju“  i ode..kaže ima posla, na dužnosti je (!#?#?)

Nije prošlo 10-ak minuta zaista dođoše iz Hitne (sve pohvale za istu, em brzi, em ljubazni). Izlaze iz kombija,  priđu ovom grešniku, doktor ga pita da li može da ustane, i ovaj… KRETEN… ustade. Ja očima ne verujem! Stoji IDIJOT!! Doduše mortus pijan ali stoji. Devojka koja je čekala sa mnom, sablažnjeno gleda, ni ona ne veruje šta se desilo. Uzeše mu podatke, pitaju ga da li zna gde mu je kuća, ovaj kaže da zna. „Možete li sami do kuće?“…“Mogu“  …produži prema ulazu u crkvu, i sede na zidić pored „kolege“.

Od sve muke pođoše mi suze na oči. Izvinih se doktorima na oduzetom vremenu, sa komentarom…“E, sad bih ga šutnula, đubre jedno matoro!“  Doktor se nasmeja, reče to su im redovni pacijenti, a ja plačem, suza suzu stiže i kroz suze gunđam.. 

Maaaaa… da mu pizda materina baš!

I ovde stajem sa psovkama.

Sreća pa ovo pišem posle gotovo 20 sati. Da sam odmah sela za komp, mislim da bi pregoreo od količine ružnih reči koje sam imala da strovalim.

Ceo dan sam se osećala nelagodno, kao da sam nekome nešto ukrala. A postavljam sebi hiljadu pitanja:

Ko zna da li sam time što sam brinula o nekom, sa druge strane napravila veću štetu? Možda je neko dušu svoju ispuštao negde na drugom kraju grada , dok se ovaj pijani namazanko izležavao na asfaltu… ? Možda je neko ostao bez bližnjega svoga jer Hitna nije stigla na vreme?

Čemu da učim svoju decu, da pomažu ili ne? Da selektuju ili ne? Ili da se prave blesavi i prođu kao da ništa videli nisu. Da li je možda tako najbolje…?

Advertisements

One response to “Maaa… da li treba biti fin?

  1. Srce i razum, nikad neće biti kompatibilni.Tako je to, ti si Sugestivna imala (ne)sreću da imaš takvo iskustvo, mislim vizuelno, a ja nažalost virtuelno.Zato sam ja loša. a on pod zaštitom države , kao da je nacionalni park.On dobija unapređenje,nažalost! Ipak nastaviću sa životarenjem,nisam gramziva kao ON.Tvoja,ili moja deca doneće odlukesami. Biće mudriji, ali ne i tolerantniji! Možda je tako i bolje!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s